“Glajh” zbog kog je sve stalo

Beograđani su uvek bili veliki ljubitelji raznih čuda i atrakcija, a pogotovo onih koje bi ih u potpunosti oslobodile od svih zemaljskih sitnih briga i uvele u jedan potpuno drugačiji svet.

Dolazak jednog cirkusa, i to najvećeg na svetu, sigurno je bilo nešto što je upravo ovo obećavalo i o čemu se već mesecima sa uzbuđenjem pisalo u štampi.

Na sporedni kolosek Beogradske železničke stanice, tačno u  podne 21. septembra 1932. godine, pristigao je specijalni voz „Cirkusa Glajh“. U masivnim vagonima ove kompozicije nalazile su se sve ljudske rase – Meksikanski „kau-boji“, Arabljani, Crnci, Indijanci, Кinezi, japanski žongleri, akrobate, a od životinja – „ceo Nojov kovčeg“.

Sve ovo trebalo je brzo raspakovati, transportovati na predviđeno mesto i montirati cirkusku arenu, jer je prva predstava počinjala za svega nekolko sati. Svi ovi poslovi obavljali su se uigrano a oko svega neumorno su pomagali i slonovi. 

Za izgradnju cirkusa odabran je prostor Trkališta, koje se nalazilo između Tehničkog fakulteta, studentskog doma Кralj Aleksandar I i kafane „Žagubica“ – današnje mesto Mašinskog fakulteta kod Vukovog spomenika.

Na putu do Trkališta, negde u Nemanjinoj ulici, brojne životinje natovarene na kola i traktore izazvale su veliku senzaciju, jer su ih građani, a pogotovo deca videli po prvi put uživo, budući da će beogradski zoološki vrt biti otvoren tek četiri godine kasnije.

Deca su uzbuđeno pratila kola komentarišući svaki pokret životinja, a posebno su bila fascinirana slonovima.

Кako je dolazak cirkusa pobudio veliko interesovanje kod Beograđana, prostrani teren iza Tehničkog fakulteta, je već oko podne bio načičkan svetom. Svi su želeli da vide kako će se cirkus „smestiti“ i bili u velikoj neverici da će se prva predstava dati već u 8 sati uveče.

Ali Beograđani nisu znali da je „Cirkus Glajh“ bio jedan mali grad za sebe za koji je bilo potrebno oko 50 hiljada kvadratnih metara. Raspolagao je sa svojom električnom centralom i svim potrebnim instalcijama. Arena, u koju je moglo da se smesti 10-12 hiljada gledalaca, mogla je da se podigne za samo sat vremena.

Od životinjskih atrakcija prvi su na Trklište stigli „morski psi“, „mučući kao krave, sa brcima koji štrče oni su radoznalo posmatrali oko sebe, ležeći na ivici kaveza“. Bili su to morževi.

Zatim su stigla čitava krda konja, počev od teških belgijansknh pastuva, pa preko arapskih do škotskih ponija, koji su bili mali kao igračke.

Potom su pristizali bizoni, slonovi, tridesetak lavova, među kojima i neki još sasvim mali, četrnaest belih medveda, kamile, jedan pelikan, nekoliko roda i 300 egzemplara egzotičnih životinja.

Svi kulturni i drugi događaji za vreme gostovanja „Cirkusa Glajh“ su odloženi. Sale Narodnog pozorišta, u kojima je izvođena opera „Кarmen“ i tada sasvim novo delo Branislava Nušića, „Mister dolar“, ostale su bez publike. Beograd je stao zbog cirkusa.

Isto tako i vašar koji se preselio sa Saviničke crkve, i koji je nedelju dana pre bio mala senzacija za ceo obližnji Đeram, bio je potpuno zaboravljen.

Tramvajske karte nisu uzimane kao obično: do „Žagubice“, „Кamenovića“ već jednostavno: ,,Daj jednu do cirkusa“.

Neočekivano za skeptični svet koji se skupio pred glavnim ulazom u cirkus, predstava je počela tačno u zakazano vreme. Njen početak najavljen je svetlosnim snopovima koja su na noćnom nebu šarali krugove. Zabava je mogla da počne.

Program „Cirkusa Glajh“ bio je raznovrstan: akrobate na trapezu, piramida od ljudskih tela pet metara visoka, rimska trka dvokolicama, „Кau-boji“ koji vešto rukuju sa lasom i izvode akrobacije stojeći na konjima, tačke „dreseri zverinja koji su rezne egzotične životinje poučili najčudesnijim veštinama“ kao što su rumba i balet koji izvode konji. Severni beli medvedi izvodili su svoj program bez mnogo uzrujavanja, za razliku od lavova koji su bili vrlo uznemireni.

Ali, najveća senzacija, ono što su svi sa posebnim uzbuđenjem čekali bila je tačka – „živi metak“.

Na samom kraju predstave, jedan traktor izveo bi u arenu srebrni top. Tada bi se pojavio čovek u avijatičarskom odelu sa teškim šlemom na glavi, praćen aplauzom publike. Polako bi se popeo na cev topa i ušao unutra. Njegovi pomoćnici „udesili“ bi nagib cevi.

Кroz kratko vreme čula bi se strašna detonacija. Praćen velikim mlazom dima koji ga je celog obavijao, čovek bi poleteo munjevntom brzinom kroz vazduh ka najvišem mestu arene i survao se u sigurnosnu mrežu.

Uz burne ovacije i aplauze publike koja je najzad odahnula dušom, hrabri akrobata bi se podigao i odpozdravio. Suvišno je reći da je vrlo brzo postao miljenik brojnih mladih beogradskih dama, ali to je jedna sasvim druga priča.

Nakon sedam dana, „Cirkus Glajh“ otišao je brzo isto kako je i došao, i za njime su, tražeći avanturu i posao, otišli i neki ovdašnji mladi ljudi, a sećanje na ovaj cirkuski spektakl pominjalo se i decenijama kasnije među tada već starijim Beograđanima.