Fontane koje su oteli Beogradu

U novo vreme kada širom Beograda niču brojne fontane, od one najveće u sredini trga Slavija pa sve do, naprimer, malog urbanog vodoskoka na platou “Kod Pevca”, teško je poverovati da su u nekim, ne tako davnim decenijama iza nas, brutalno bile uništene, porušene, ukradene i zatrpane najmanje četiri velike i lepe beogradske fontane.

A baš to se desilo.

Fontane su nestale u raznim društvenim trenucima i nekim danas neshvatljivim okolnostima kada je bilo moguće da se takav ukras grada i bukvalno preko noći uništi, pa još i uz pesmu i radovanje onih koji su ih demolirali.

Najupečatljiviji i najpoznatiji primer je sudbina Terazijske fontane, podignute uz veliki ponos tadašnje Beogradske opštine 1927. godine na sredini Terazija. Ta fontana bila je zamišljena da bude ukras centralne tačke Beograda koji je i tako, izgradnjom novih sadržaja u javnom prostoru, želeo da pokaže da se brzim koracima odmiče od strašne sudbine koju je imao u Prvom svetskom ratu, razoren, okupiran i opljačkan.

Žubor vodoskoka i razigrani mlazevi vode oko velikog kruga, kako je fontana bila projektovana, privlačili su pažnju svih koji su tada prolazili Terazijama, pridošlica, Beograđana, stranaca… Koliko je Beogradskoj opštini značila ta fontana kao simbol napretka i boljeg vremena koje se očekivalo, svedoči i podatak da je u ledenim zimskim mesecima preko fontane bivao postavljan poseban “ogrtač”, pokrivka od platna i zemlje koja je trebalo da bude izolacioni materijal protiv zaleđivanja i posledičnog pucanja cevi i prskalica na velikom zimskom minusu.

Sva ta briga zaštitila je fontanu od prirode ali nije mogla od ljudi: iako je skoro neokrznuta preživela sva bombardovanja u Drugom svetskom ratu, koja su razarala zgrade u neposrednoj blizini, i samu bitku za oslobođenje grada oktobra 1944 kada se našla u epicentru bojnog polja, vizija Nikole Dobrovića, arhitekte koga su nove komunističke vlasti angažovale da po promeni društvenog sistema u zemlji izmeni i lice centra Beograda u slavu tih novih ideja, mrzeo je fontanu kao simbol “starih vremena” i naredio je da bude porušena. U proleće 1947. godine naređeno je i učlinjeno. Uz pesmu i igru, neki ljudi su bušilicama i macolama su razorili nekadašnji beogradski ukras do poslednjeg kamena. Od fontane nije ostao ni trag.

Dok se za uništenje Terazijske fontane tako i danas imenom zna krivac, za istoriju je zauvek ostalo nepoznato ko je i zašto naredio da budu demolirane dve druge fontane koje su krasile dva susedna kraja: Herkulesa u Topčideru i veliku kružnu fontanu na Beogradskom sajmu, poklon preduzeća “Keramika Mladenovac” svim Beograđanima i njihovim gostima, posetiocima Sajma.

“Herkules” u Topčideru je bio masivna skulptura koju je u stilu fantastičnog ekspresionizma uradio 1931. godine ruski vajar Roman Verhovski. “Herkules” ili kako su ga još tadašnji Beograđani iz nekog razloga zvali, “Drakon”, stajao je na vrhu postolja i bio je povezan sa sistemom vodovoda: iz njegove uzdignute ruke izlazio je visoki vodoskok, koji je doprinosio na dramatičnosti same skulpture i ulepšavao čitavu kompoziciju. Ta neobilčna fontana-skulptura postala je gotovo odmah po postavljenju omiljeno mesto svih onih koji su vikendom dolazili iz centra grada u tada udaljeni Topčider na izlet i šetnju. Od “Drakona” ili “Herkulesa” danas je ostao izvestan trag koji ukazuje da je tu nešto bilo: veliki betonski krug-bazen ispunjen ustajalom vodom u Topčiderskom parku, baš prekoputa crkve Svetog Petra i Pavla. Ono što se i dan danas ne zna jeste zašto je ova izuzetna kompozicija netragom nestala, bukvalno i preko noći, na čiju naredbu i gde je završila svoje postojanje. Jedino što se pretpostavlja jeste da je uklonjena bez traga iste one godine kada i zlosrećna Terazijska fontana, 1947.

Veliku okruglu fontanu na Sajmu i danas pamte mnogi Beograđani: njen uvijeni vodoskok obasjan različitim obojenim svetlima bio je prava atrakcija, a oko njenog velikog prečnika u toplim letnjim predvečerjima sedeli su mnogi roditelji sa malom decom, zaljubljeni parovi, mladi ljudi sa gitarama… U sećanjima su ostale ne samo lepe i idilične večeri uz miris obližnje reke Save, već i poseban zvuk kada bi ukršteni vodoskoci padali u bazen osnove fonatne, stalno menjajući žubor kako bi se menjao intenzitet i način uvrtanja mlazeva. Na rubu je bilo u mozaiku ispisano ime preduzeća “Keramika Mladenovac” koje je 1967. godine izgradilo i postavilo tu fontanu. Ona je trajala nekih dvadesetak godina da bi volšebno nestala početkom tragične epohe devedesetih. Prethodno dugo ugašena i ostavljena na nemilost zubu vremena i klimatskih elemenata, neodržavana, bila je tako nebrigom prepuštena uništenju. Ne zna se ko je i kada tačno naredio da se uklone odavno nefunkcionalni opstaci: već decenijama na njenom nekadašnjem mestu nema ničeg što bi bar podsećalo na to nostalgično mesto. Umesto bilo čega, tu je danas samo bezlična betonirana površina koja služi kao parking.

Još jedna velika fontana koja je zauvek nestala u Beogradu bila je ona kaskadna sagrađena početkom šezdesetih na prilazu tadašnjem “Muzeju 25. maj” na Topčiderskom brdu. Bila je ekspresno zatrpana tonama zemlje i preko toga asfaltirana jer je ometala grandioznu sahranu Josipa Broza Tita maja 1980. godine. Prema Titovoj želji, njegovo grobno mesto je napravljeno u posebno izdvojenom delu ogromnog imanja na kome je živeo: do “Kuće cveča” kako je nazvan ovaj mauzolej, procesiju sa sandukom i najvišim svetskim političarima koji su došli na sahranu, put je vodio upravo pored muzeja i platoa ispred. Kako je fontana zauzimala dosta mesta i nije ostavljala puno prostora za kretanje svih koji su se očekivali da dođu, naređeno je da se zatrpa i asfaltira. Što je preko noći i učinjeno kada je iz Ljubljane gde je ležao u bolnici javljeno da je Tito mrtav i da kovčeg sa pratnjom kreće za Beograd. Naredbu je izdao neko iz tadašnjeg vojnog vrha JNA ali se nikada nije saznalo ko je to bio po imenu.

Nepravda prema ovoj fontani je delimično ispravljena tek 2014. godine kada je na jednom delu njenog nekadašnjeg mesta svečano otvorena manja fontana koja i danas povremeno radi. Ipak, u poređenju gabarita i složenosti formi, reč je o tek bledoj zameni nekadašnjih masivnih vodenih kaskada.

Autor: Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Grada Beograda