“Družina” iz Zahumske harala je ulicama

Još šezdesetih godina, delikventi sa beogradskog asflata odlazili su u “beli svet”: najpre u Italiju, i to u Đenovu i Milano, i tamo čak potiskivali lokalne italijanske kriminalce.

Za kratko vreme predstavljali su glavnu opasnost. Pojedini čak odlaze za Ameriku i Francusku, gde ubrzo postaju telohranitelji poznatih svetskih zvezda, ulaze u džet set i brzo bivaju masakrirani od strane daleko ozbiljnijih zločinaca iz redova prave mafije. To je već mnogo puta ispričana i poznata tragedija jedne mladosti.

Međutim, beogradske ulice iz tog vremena bile su poprište nekih drugih, daleko manje poznatih i danas već potpuno izbledelih drama sa žrtvama, dugim robijama i opštom propašću aktera koja je usledila.

Tih godina vlast se trudila da Beograd odaje utisak mirnog grada u kome su milicioneri-pozornici gospodarili ulicama i kvartovima, a svaka sitna krađa bila je zabeležena.

U takvoj situaciji, ubistvo milicionera Petka Biočanina 14. marta 1967. na ulici bila je pravi šok za većinu Beograđana, bar onih koji su poštovali zakon i zazirali od komunističke vlasti koja je svoju surovost pokazala prilikom dolaska, 23 godine ranije, terorom u oktobru 1944. godine.

Novinski stupci danima su bili puni rekonstrukcije događaja, priča rođaka, kolega…

Dvadesetosmogodišnji Biočanin pogođen je hicem iz pištolja kradljivca automobila u Novom Beogradu – dečaka starog tek 16 godina, poznatog po inicijalima D.M.

Prema podacima milicije, D. M. je tog dana bio u društvu još četvorice vrlo mladih ljudi – Dušana Nikolića, Ilije Janjića, Slobodana Todorovića i čak trinaestogodišnjeg B.N.

Njihova operacija počela je u samom centru Beograda kod hotela “Moskva”, odakle je “pozajmljen” automobil “Fiat 1500” Italijana Uga Porzelinija iz Milana.

To je bilo po zlu već poznato društvo iz Zahumske koje je mesecima unazad pravilo probleme beogradskoj miliciji. Prilikom krađe automobila pretpostavljalo se da je došlo do kvara na kolima, pa je petorka završila na novobeogradskom parkingu gde ih je primetila patrola.

– Samo nekoliko minuta pre pogibije Petko je primio dužnost nedaleko od solitera “Kosovka” i krenuli smo u obilazak rejona. Patrola je kod broja 169 u Bulevaru Lenjina primetila grupu dečaka kako nešto radi oko parkiranog “fijata 1500”. Posumnjali smo da su kradljivci i odlučili da ih na delu uhvatimo. Napravili smo malu zasedu, a ubrzo nam se pridružio i kolega Stanoje Milovanović – preneo je “Novostima” njegov kolega Milosav Todić.

On je otkrio da Biočanin nije odmah posrnuo, već je nastavio da juri kradljivca još oko 200 metara, a onda je nedaleko od zgrade opštine Novi Beograd pao obliven krvlju. Ceo događaj je prema Todićevim rečima izgledao ovako:

– Kada su kradljivci primetili patrolu razdvojili su se i počeli da beže – pričao je Božidar Anđelković, komandir stanice milicije Novi Beograd. Razdvojili su se, a za njima su krenule kolege. Petko na jednu, a Todić i Milovanović na drugu stranu. Dok sam trčao za trojicom begunaca, Petko je potrčao na desno. Kada sam bio kod “skvera” čuo sam samo uzvik “Stoj” i pucanj.

U prvom trenutku Todić je pomislio da puca Petko, a onda je čuo njegov glas i dozivanje u pomoć. U toku trke za kradljivcima naišla je auto-patrola milicije, pa su i ovi milicioneri pošli u poteru.

– Da sam video kako mi drug gine, pucao bih, iako znam da bih za to odgovarao – pričao je Todić novinarima.

Petko Biočanin je posle ranjavanja prebačen u Zemunsku bolnicu, gde je kasnije preminuo, a patrola je nastavila potragu za odbeglim kradljivcima. Svi napori dežurnih hirurga bili su bezuspešni i milicioner, otac tada dvogodišnjeg Miodraga, postao je žrtva obesnih mladića.

Ubica D.M. bio je star svega 16 godina, tako reći bez adrese, pošto je poslednjih nekoliko godina pre ubistva proveo u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu. Roditelji su mu se razveli odmah po rođenju, a on je često bežao od kuće. Otac je o njemu govorio kao o najgorem detetu, koje je često bežalo od kuće, a onda je počeo i da krade. Sam je tražio da se dečak pošalje u dom u Valjevo, jer je iz kruševačkog često bežao.

I zaposleni u domu su u jednom trenutku digli ruke od njega i tražili da se prebaci u drugi dom i promeni sredinu. Ocenjeno je da je spreman da uradi sve najgore, da se ne plaši ničega, pa ni kazne koja će ga snaći posle prestupa.

Novine su tada naširoko pisale o družini iz Zahumske. Analizirali su njihove porodice, životne situacije, obrazovanje. Prvi je u ruke organa reda pao Slobodan Jovanović, koji se u trku sapleo i tako je uhvaćen. Ubica je uhapšen sutradan.

Petko Biočanin radio je kao pozornik, a kako su nalagala pravila službe, 15 dana je bio u noćnoj, pa isto toliko u dnevnoj smeni. Istovremeno je morao redovno da pohađa nastavu iz vršenja službe, propisa i političko-društvenog obrazovanja.

Maloletnik D.M. koji je ubio milicionera u Novom Beogradu je prema odluci predsednika veća za maloletnike Stanke Peković upućen u vaspitno-popravni dom. To je, prema tadašnjem zakonu, bila najteža krivična mera. Koliko će ostati, u tom trenutku nije odlučeno, ali prema propisima to nije moglo da traje kraće od godinu dana, niti duže od pet godina. Dužina boravka je zavisila od rezultata postignutih u prevaspitavanju.

Veće je odlučilo da ubica nipošto ne može da se vrati u Vaspitno-popravni dom u Kruševcu, jer je odatle bežao dva puta. Medicinski veštaci su tokom suđenja tražili da se D.M. kao opasan po društvo i okolinu mora na duže izdvojiti iz sredine u kojoj je živeo.

U toku suđenja je izmenjena pravna kvalifikacija i konstatovano je da je D.M. nehatno ubio milicionera Biočanina, pošto, kako je rečeno, nije znao da ga juri službeno lice, nego je zbog maglovite noći mislio da je običan čovek.

Pucao je sa razdaljine od 10 do 15 metara i u tom trenutku nije znao da li ga je stvarno pogodio pošto je on ostao na nogama. Pištolj iz koga je ubica pucao ukraden je iz automobila sa kotorskim tablicama.

Uprkos intenzivnom traganju, ekipa Kaldrme nije uspela da rekonstruiše kasniji životni put maloletnog ubice, niti da sazna kakva mu je bila dalja sudbina.