Dorćolski trgovac koji je prodavao Vukove knjige uprkos zabrani

Verujemo da ne postoji Kaldrmaš koji nije čuo za ime Ilije Milosavljevića Kolarca, trgovca i dobrotvora koji je svoje ogromno bogatstvo ostavio srpskom narodu za širenje nauke i kulture, podizanje Univerziteta u Beogradu i pomaganje srpske književnosti.

Međutim, malo se zna o trgovcu od koga je Kolarac učio i stekao umešnost svoga boltadžijskog zanata, pa i mnogo više…

Nakon Pančeva i Vršca, gde je naučio sve što trgovački momci uče, negde oko 1817. godine Ilija Milosavljević Kolarac, jedva nešto pismen abadžijski sin, obreo se u Beogradu, služeći u više trgovačkih radnji. Prvo je bio kod Drvenjaka Boltadžije, posle kod Ćir Marka Radovanovića da bi naposletku prešao u službu kod njegovog brata – Milutina Radovanovića.

Milutin Radovanović bio je jedan od prvih beogradskih trgovaca s početka XIX veka koji su imali radnje na glavnoj Zerek čaršiji, koja se prostirala današnjom ulicom Kralja Petra. Milutin je kupio od Turčina staru dotrajalu kuću između Jovanove i Strahinjića bana ulice, koju je posle izvesnog vremena porušio i ozidao novu na sprat, po evropskom stilu „na svod“, što je tada bilo novo za Beograd.

Milutin Radovanović je u beogradskoj čaršiji važio za velikog trgovca i časnog čoveka. Na mestu kmeta Beogradske opštine proveo je oko 15 godina, a posebno je isticano to što je bio pismen.

Učestvovao je u borbama Miloša Obrenovića protiv Turaka. Hrabro se borio kod Užica, „gde je i ranu zadobio u desno rame, a tane mu je i po ozdravljenju ostalo, te ga je nosio dokle god je bio živ“.

U njegovom dućanu, može se reći, bila je prva beogradska knjižara, jer se u njemu na knjige moglo pretplatiti ili ih kupiti.

Bio je prijatelj sa Vukom Stefanovićem Karadžićem i još od 1827. godine bio je pretplaćen na njegovu Danicu koja je izlazila u Beču.

Negde oko 1847. godine, u vreme kada je Vuk u Beču „pečatao Novi zavet na serbski jezik preveden, bez odobrenia tamošnje cenzure pravoslavne Crkve“, pa je „Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete) strogu naredbu učinilo da se u varoši prevod Jevangelija i Apostola Vukom izdani nikako ni u kakvoj knižarnici ili dućanu ne prodaju“, Milutin Radovanović je u svojoj knjižari prodavao Vukove knjige Pesmaricu, Kovčežić i Srpske narodne poslovice, sve štampane u Beču.

Sačuvana je i njihova prepiska koja se sastoji od nekih desetak pisama i računa, sa kojih se vidi da je novac za prodate knjige Milutin slao preko „fraila“ Mine – Vukove ćerke Mine Karadžić.

Posebno je interesantno što su sva Vukova pisma pisana novim pravopisom za razliku od Milutinovih koja su na slavenoserbskom jeziku.

Milutin Radovanović bio je oženjen sa Anom, zvanom „Sarajevka“, uzornom srpkinjom ispod Trebevića, rodom iz Sarajeva. Anin otac bio je imućan trgovac čiji su preci živeli u Mostaru.

Ana i Milutin imali su petoro dece. Tri sina: Konstantina, Nikolu i Svetozara, za koje ne postoje neki značajni istorijski tragovi, ali su zato ćerke – Sinđelija (1809-1855) i Draginja (1931-1901), ostavile neizbrisive tragove u Beogradu.

Sinđelija i Draginja brižljivo su vaspitavane u duhu srpskog rodoljublja i hrišćanske pobožnosti, u kući u koju su svraćale mnoge znamenite ličnosti beogradskog društva. O veličini ugleda koju je porodica imala govori i to da je jednu venčao beogradski mitropolit Antim, a drugu mitropolit srpski Petar Jovanović, dok je venčani kum bio niko drugi do sam knez srpski Aleksandar Karađorđević.

Sinđelija je bila udata za Iliju Milosavljevića – Kolarca. Venčali su se u hramu Svetih Arhistratiga, koji se u to vreme nalazio na mestu današnje Saborne crkve, 13. novembra 1827. godine.

Savremenici su je opisivali kao izuzetno vrednu, sposobnu i preduzimljivu ženu.

Samostalno je vodila dućan u vlastitoj kući u Dubrovačkoj ulici, rame uz rame sa svojim mužem. Iako je odrasla u izobilju, ona je „kao kakav izvežbani čovek, svaku vrstu toga trga primala, merila, stovarala u magacine, smeštala što kako treba, provetravala na vreme i čuvala da se ne užeže ili kako inače ne pokvari“.

Njena prerana smrt 1855. godine, samo tri godine nakon smrti svoga oca Milutina Radovanovića, bila je veliki udarac od koje se Kolarac nikad nije oporavio, sačuvavši čak i uramljeni pramen njene kose.

Isto kao Sinđelija, i Draginja je bila žena izuzetne vrednoće i karaktera. Bila je veliki dobrotvor koja svojim delima može stati rame uz rame sa dobrotvorkama poput Evgenije Naumović Kiki ili Persidi Milenković.

U njenoj bogatoj, skoro zaboravljenoj biografiji, između ostalog stoji da je bila ktitorka, jedan od utemeljivača društva „Sveti Sava“, zadužbinarka, što je dovoljan povod da joj Kaldrma u narednim danima posveti jednu sasvim posebnu priču.