Devet bunara u “Moskvi” na Terazijama

Imanje na Terazijama, na kojem se danas nalazi velelpno zdanje hotela „Moskva“, početkom 20. veka kupilo je Osiguravajuće društvo „Rosija“ iz ruskog grada Petrograda, da bi napravili zgradu u kojoj će smestiti svoju firmu.

Vlasnik Društva tražio je da se zgrada osmisli tako da u njoj budu smeštene ne samo kancelarijske prostorije, već i veliki hotel, kafana, restoran i radnje.

Za idejno rešenje raspisan je konkurs davne 1905. godine na kome je pobedio rad arhitekte Zagrepčanina Viktora Kovačića. Uprava u Petrovgradu, međutim, nije bila zadovoljna i nije ispoštovala odluku žirija, pa je priliku dobio drugonagrađeni Jovan Ilkić.

On je otputovao u Petrograd, gde je rad na projektu nastavio u saradnji s ruskim arhitektima. Na projektu je na kraju stajao potpis arhitekte Pavel Karlovič Bergštreser, kao „šef-arhitekta“ Osiguravajućeg društva „Rosija“, a Ilkić je sve vreme imao ulogu da nadgleda radove.

Zidanje hotela na Terazijama započeto je u martu 1905, a završeno u decembru 1907. godine.

Interesantno je da je na objektu prvi put u Beogradu bio upotrebljen sajlama ojačani beton za međuspratnu konstrukciju, a zelene keramičke pločice po kojima je prepoznatljiva „Moskva“ stigle su pravo iz mađarskog grada Pečuja.

Palatu osiguravajućeg društva „Rosija“ sa kafanom i hotelom „Moskva“ otvorio je kralj Petar I Karadjordjević 14. januara 1908. godine i ubrzo je postala jedno od omiljenih mesta za okupljanja Beogradjana, ali i diplomatskog kora, političke elite, poslovnih ljudi i umetnika.

Lista slavnih gostiju koji su konačili u „Moskvi“ zaista je impresivna, a pod svodovima otmene građevine u srcu grada dešavali su se neki od najznačajnijih događaja srpske kulture. Ovde je bilo i sedište „Grupe umetnika“ iz 1919. godine kojoj su pored ostalih pripadali Sima Pandurović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović i Stanislav Vinaver.

To je sve ono što se manje-više zna o ovoj fanscinantnoj zgradi u najširoj javnosti. Ali, “Moskva” ima jednu svoju tajnu o kojoj Beograđani ništa ne znaju i u koju je upućen tek uski krug zaposlenih u ovom hotelu.

Jer, u „Moskvi“ pored mnogobrojnih sobarica, kuvara, recepcionera i ostalog osoblja, uvek treba i jedan bunardžija!. I to ne da bi radio samo u vreme velikih kiša, već za stalno, kako bi regulisao nivo podzemnih voda u čak devet „moskovskih“ bunara.

Zabeleženo je da su još na početku podizanja „Moskve“ građevinari ovde naišli na ozbiljne probleme, kad je otkriveno da je tlo prepuno očvrsnule ilovače, kao i podzemnih izvora i potoka. To je, osim građevinskih poteškoća, izazvalo i velike dodatne troškove.

Još 1906. godine pri izgradnji hotela, radi zaštite od podzemnih voda, otvoreno je devet izvora, neposredno uz temelje. Oni su bili neophodni zbog stabilnosti objekta, pošto je terazijski plato izrazito podvodan teren.

Od devet bunara jedan je sabirni i ujedno najveći, i povezan je sa gradskim kolektorom za prikupljanje podzemnih voda sa terazijskog grebena. Bio je dubok čak osam metara kada je izgradnjen, a danas je nešto plići pošto na dnu ima decenijskog mulja.

Do njega se stiže strmim stepenicama iz Balkanske ulice, pa kroz magacin, gde su ga svojevremno radnici zatrpavali kutijama punim sokovima. Sa nekoliko manjih povezan je uzanim kanalom, tako da u slučaju da nivo vode poraste „višak“ uvek ima kud da oteče.