Deo velegrada formiralo je 28 domaćina slepih od bojnog otrova

Žalostan je bio vašar u Futogu. Krcata kola terali seljaci, krcata i vraćali.
– A da nisu došli oni iz Veternika, odosmo kući bez forinte u džepu.
– Lako je njima! Bircuz im uvek pun! Prosto čovek zaželi da izgubi vid…

Da izgubi vid? Da, dobro ste pročitali početne reči reportaže objavljene 1935. a potpisane imenom – Vladimira Dedijera.

Autor je u nekim kasnijim godinama postao kudikamo poznatiji nego što je bio u to doba kao novinar Politike. Ali dao je bolno viđenje naselja specifičnog po tome što je osnovano 1923. za 35 porodica srpskih vojnih invalida iz Prvog svetskog rata. Bio je to dar kralja Aleksandra svojim ratnim drugovima teško postradalima u borbama sa Bugarima koji su na njih bacili nervni gas na Veterniku u današnjoj Makedoniji.

Vrhovna komanda je znala da pobede nema bez proboja Solunskog fronta 1918. godine, a da bi do toga došlo Srbi su morali da osvoje Kajmakčalan, pa Dobro Polje i naposletku Veternik! Po tom bojištu dobilo je posle rata ime i ovo selo o kome je pisao Dedijer.

Mesto se naseljavalo sve tamo do 1937, pa je usledio period stagnacije, a pun zamah je doživelo od 1960. do 1968. i prema podacima iz 1971. imalo 5.730 stanovnika. Poslednji popis iz 2022. zabeležio je da Veternik broji 18.849 duša.

Ipak, u tim prvim, međuratnim godinama, u kojima je i Dedijer prošetao dvema, trima postojećim uličicama, nemalo je pristizalo i porodica dobrovoljca koji su se borili za Srbiju, a rodom su bivali iz oblasti koje je do rata držala Austrougarska, i koji su povrede nosili iz još nekih velikih bitaka. Ali, bilo je i onih Srba iz tih krajeva koji su bili mobilisani u austrougarsku armiju i pretrpeli povrede od armija Antante.

– Valjda nigde na svetu nisu roditelji tako tužni, a deca tako ogromno radosna kao u Veterniku. Čim se pojavi stranac, ona poskaču na dvorišta, vitlaju prašinu bosim nogama… – pisao je Dedijer:

– Oj, Petre, dođider do oca!
To Mitar Kovačević doziva svog sina. Dete ne čuje, igra ga zanela, a Mitar oštrom sekirom delja stub. Ali ne kao ostali ljudi. Prvo opipa čvorugu, pa tek onda zamaše sekirom…

U ratu je udarila granata i oslepela ga. Žena ga je netom pre Dedijereve posete napustila i otišla u Crnu Goru. Zato je kušljav, iscepan, zarastao. Ali opet zadovoljan.

– Za nevidećeg čoveka nema boljeg mesta. Okopa sam jutros baštu, sad deljam.
I kravu je imao. Nije smeo da štalu čisti vilama, plašio se da je ne povredi, pa je balegu skupljao rukama i nosio na njivu.

Uz Mitra je u Veterniku tada živelo još 27 slepih domaćina. Svima im sudbina povezana ratom. U Veternik su njegovi stanovnici stigli u nekim ranijim danima sa svih strana, od Crne Gore, Like, Hercegovine, Srbije. Sa sve svojim nošnjama i naglascima razmileli se tom plodnom ravnicom. A njihova deca, bilo je tog proleća ’35. preko stotinu mališana, nisu se odveć razlikovala – gorštačko koje su njihovi preci doneli počelo je da se gubi.

Đuro Mrkić bio je otac sedmoro. Najstariji sin držao je celo imanje. Dedijer ga je promatrao kako snažno prihvata plug. A i slepi Đuro hvatao je ručke da ga želja mine. Pa se vratio pred kuću da prebira krompir.

Otrovni austrijski gas mu je god Mrzlog vrha tamo u Sloveniji tokom bitke ušao u oči, kad su na kraju rata 1918. izbijali na novu granicu države koju će da prave sa “braćom“, Hrvatima i Slovencima.

– Aaaaaa šta se ovo u svetu radi? Hoće li biti rata? – pitao je Nikola Budimirović novinara.

Na Pijavi mu parče italijanske granate isteralo oči dok je služio austrougarskog cara. Ostali ćute i vrte glavom.

– Otkako je Nemačka izašla iz Društva naroda, a to je bilo 14. oktobra 1933. godine, nikako ne sluti na dobro!

Dok je imao oči slabo je šta čitao u novinama, a evo sad mu godinama ćerka svako veče natenane čita od prve po poslednje strane.

Iako obnevideli, gosta su rado lupkajući svojim štapovima ispratili do stanice.

– Eno, tamo je Futog. Ona dva tornja – katolička crkva, a nadesno je srpska crkva. A tamo iza olistalih topola krije se Dunav.
– Ali, Nikola, topole nisu još olistale! Zar nisi čuo šta reče poštar jutros – ubaci se Toma.
– Kako da nisu?! Zar ne vidiš da je toplo!

U Vetreniku, veli Dedijer, žive bolje no u jednom selu u Vojvodini, jer većina slepih prima popriličnu invalidninu, a imaju i dosta dece pa i ti dodaci dobro dođu.

Samo nisu svi zadovoljni. Jedini Šumadinac u selu je bio Živan Janković. Predsednik je agrarne zajednice. Imao je jedno oko.

– Treba državi da otplatimo ove kuće, za svaku 25.000 dinara. Sada čujemo da se i okatima otpisuje dug, pa bi moglo bogme i nama!

Bilo je 28. U ratu oslepeli. Za Srbiju. A u Veterniku su tih dana živela najveselija deca i najtužniji roditelji…

Danas je Veternik najgušće naseljeni deo Novog Sada.