Cetinjska 6

Izlog u Cetinjskoj 6 već dugo stoji polupan i napušten. Iako je tu donedavno bila omanja knjižara u koju bi poneko svratio da kupi ponešto, ništa iz te uobičajene, obične atmosfere jedne male gradske prodavnice knjiga, nije ukazivalo kakvo je to mesto jednom bilo i kakvu je važnost imalo za Beograd u jednoj epohi.

A imalo je ogromnu.

Bilo je to u leto 1980. godine kada u tadašnjoj zemlji državnog socijalizma, kroz koju počinju da lagano struje i mogućnosti da se ponešto i privatno radi i pokrene, jedna grupa mladih ljudi na tom talasu dolazi na ideju da od “Narodne knjige” preuzme skrajnutu i ne previše profitabilnu knjižaru. U Cetinjskoj 6.

Neće proći dugo, a ova adresa će u krugovima beogradskih, pa čak i jugoslovenskih ljubitelja književnosti, umetnosti, filma, muzike, pop kulture, dobiti kultni status. Ako je prethodnim generacijama “hram” pisane reči bio na obližnoj adresi, u legendarnoj Francuskoj 7 gde je decenijama bio Klub Kniževnika, onima koji su stasavali u osamdesetim godinama 20. veka lokacija “Cetinjska 6” imala je ultimativni status.

Jer, bilo je to mesto čiji duh i atmosfera su začas, naglo i, najpre, potpuno spontano, iskočili iz tadašnjih društvenih normi. U toj novoj, skoro pa privatnoj knjižari, njeni “rukovodioci”, ili, menadžeri, kako bi se danas reklo, koje će beogradska istorija upamtiti po njihovim imenima jer je Beograd uskoro tako i prozvao knjižaru, uvedena su neka nova pravila boravka i ponašanja u istoj.

Zvali su se Ivica Dolenc, Bata Dramnićanin, Aleksandar Aćanski i Aleksandar Kothaj. Četiri posvećenika za knjigu, džez, pisanje, pisce, druženje, izdavaštvo… koji su napravili “svetilište” za svakog ko je u to doba voleo da čita, sluša dobru muziku i debatuje o književnosti & filozofiji & vremenima & svemu drugom.

“Kod Ive i Bate” ili “Kod Ace i Ivice“, knjige su stajale svuda, na policama, po podu, na stolicama, a na stolu u dubini lokala bio je gramofon sa koga se stalno puštala neka muzika.

I nije bilo samo to što je tu moglo da se dođe i sedi “onako”, bez obaveze da se nešto kupi, što su knjige mogle da se listaju i čitaju satima, sedeći na podu ili gde je bilo mesta, što je uvek bilo moguće sresti nekog i zadržati se u dugom razgovoru. Nije to uopšte.

Knjižara je radila – što je za to vreme bilo neverovatno – sve do 22 časa, a četvrtkom do ponoći! Ne zaboravite, iako to sada izgleda smešno, u to vreme u Beogradu su kafane uglavnom radile do 22 časa, a samo “Poslednja šansa” i posle ponoći. “Poštene” knjižare su se zatvarale u 20 časova, nisu radile nedeljom, i u njima nije moglo da se sedi i lista bilo šta.

Ali, nije samo ni to bio razlog za kultni status ovog mesta.

U Cetinjskoj 6, kod Ive, Bate, Nikole, Ace, uvek i u svakom trenutku je mogao da se sretne neko od najvećih i najpopularnijih pisaca, muzičara, novinara tog vremena.

Dolazili su da se druže, piju vino, raspravljaju o idejama i stilovima, da uslužuju kupce i one koji gluvare, bar kafom i vinom, da potpisuju knjige, zajebavaju se i puštaju ploče.

Nema koga tu nije bilo. Moma Kapor, Milan Oklopdžić, David Albahari, Dragoš Kalajić, Dragan Velikić, Džoni Štulić, Bora Đorđević, Milan Vlajčić, Ljuba Popović, Bogdan Tirnanić, Jovan Ćirilov, Duško Radović, Goran Bregović…

Idila je trajala sve do 1990. godine kada se polako sve promenilo. Jedan iz ekipe je prethodno otvorio svoju knjižaru, drugi su nalazili drugačije poslove, treći su se umorili od previše kulture i svega drugog. Knjižara je vraćena u okrilje umirućeg socijalizma i u narednim dekadama će ostati pristojno mesto, sve do nedavnog sloma, ali lišeno bilo kakve aure.

Od svega su ostale uspomene i priča o jednom mestu & trenutku koji ne treba da zaboravimo. Jer je bio važan, zanimljiv, istorijski. A to nije malo.

naslovna fotografija: Miladin Jeličić