Tek što je Beograd oslobođen od okupatora u Drugom svetskom ratu, krajem oktobra 1944, morale su da se dogode i mnoge promene u životu Beograđana, kako bi se situacija koliko toliko normalizovala, a svakodnevica učinila jednostavnijom.
Jedna od prvih mera koju su nove komunističke vlasti objavile u listu „20. oktobar“ ticala se tako, verovali ili ne – kafane!
Naime, pored vojnih restorana u Beogradu je sredinom decembra 1944. već bilo i nekoliko kafana otvorenh za građanstvo. Dok je u obližnoj sremskoj ravnici i dalje tutnjao i grmeo ubistveni front, a rat i dalje bio u punom jeku, gradske kafane su se vratile u “normalan” rad, privremeno prekinut kad je 14. oktobra te godine na Avali počela ogorčena bitka za Beograd.
Tu se moglo za 30 dinara dobiti jedno jelo i 200 grama hleba. Gužva je, u njima bila ogromna. Izgladneli Beograđani i većina partizanske vojske koja nije poslata na Sremski front, bar obični vojnici i niži oficiri, jer su im glavešine već bile namirene po zauzetim vilama Dedinja i Senjaka, tu su jedino mogli da dođu do neke hrane ali – malo se i ogreju.
Ipak, i u kafanama se oskudevalo u ogrevu. Tada su pozvani preko novina svi koji mogu da pomognu. Kako je pisala štampa „bilo bi poželjno da bilo ko, ko može, da prilog u dinarima ili u uglju, makar to bilo jako malo. Kada bi svaki građanin dao makar jednu cepanicu i deset kilograma uglja pomoć bi bila velika.“
Približavanjem Nove 1945. godine počelo je minimalno poboljšanje što se tiče snabdevanja. Najzad je na potrošačkim knjižicama, po prvi put, prodavano pola kilograma šećera i 300 grama ulja po članu, a deobu je pratilo i dodatno objašnjenje:
,,Šećer i ulje će se izdavati u neto količini, a potrošači će ih preuzimati u svojim kesama. Ukoliko trgovac već daje kese, sme ih naplatiti najviše 4,5 dinara. Ako su do jednog kilograma, a 6,5 dinara će se plaćati za kese od 2 kilograma” – bilo je jedno od saopštenja.
Beograđani su kupili i čak 10.000 novogodišnjih paketa za vojnike na krvavom Sremskom frontu. Saosećali su i sa stanovništvom koje živi u tek oslobođenim krajevima, pa su i njima pomogli.
Objavljeno je obaveštenje građanima i pekarima:
,,U vezi jednoglasno izražene želje svih prestoničkih građana, preko rejonskih odbora fronta, da se odreknu jednodnevnog sledovanja u korist postradalim krajevima naše zemlje saopštava se da će svaki pekar izdavati brašno na 10, a naplaćivati za 11 dana. Količina koja ne bude iskorišćena biće otpremljena u postradale krajeve”.
Empatija je bila prisutna svuda. Građani su saosećali sa onima koji nemaju ili imaju manje od njih, ali i sa porodicama prerano preminulih.
Doduše, o onima koje je nova vlast poubijala u revolucionarnom teroru u prvim danima po zauzimanju Beograda, na više stratišta u predgrađima, nije se smelo ni zucnuti jer je to nosilo pretnju i po život onog ko bi pričao.
Za one koji nisu stradali od terora komunista, nacista, Specijalne policije ili tokom same bitke za Beograd, već tog prvog, i dalje ratnog, ali za grad već u miru, proleća, sve je nekako mirisalo na novi, posleratni život.
Piljarska zadruga je objavila da je nabavila veliku količinu jabuka koje su prodavane po svim pijacama za 10 dinara po kilogramu s tim što je svaki pojedinac imao pravo da kupi maksimalno pet kilograma.
Kretanje ulicama bilo je dozvoljeno samo do 20 časova, pa je saopštenje Komande grada Beograda od 29. decembra 1944. zadržalo neku draž boljitka i praznične radosti kao od pre rata:
“Radi dočeka Nove 1945. godione odobrava se sloodno kretanje Beogradom noću između 31. decembra i 1. januara do dva sata posle ponoći“.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
