“Buržujsko leglo omladine inficirane Zapadom”

Tih ludih šezdesetih 20. veka, u Gradu svetlosti kako su nazivali Pariz, obrelo se nekoliko mladića iz uglednih beogradskih porodica.

Saša Nikolić je studirao u Parizu, a njegovi drugovi Brana Samardžić i braća Milan i Lazar Šećerović su učili francuski jezik. Mladići su terali modu, nosili “pjer karden” i “valentino” garderobu, pušili “goloaz” cigarete, pili vino, a uveče bi odlazili u čuvenu čuvenu diskoteku “Kastel” u Princezinoj ulici, koju je vodio Žan Kastel. Diskoteka i danas postoji i dalje važi za omiljenu među pariskim džet-setom.

Lude šezdesete… ljudi su se oporavljali od strašnog svetskog rata, Evropa je počela da uživa u ekonomskom bumu, a u Jugoslaviji komunizam počinje da popušta svoje krute i do tada okrutne stege. Sve buja, ekonomija, naročito kultura, društveni život, turizam – seća se junak naše današnje priče, prevodilac Lazar Šećerović.

– Na Sašinu ideju, rešili smo da u Beogradu, koji je u to vreme doživljavao malu renesansu, otvorimo diskoteku po uzoru na “Kastel”. I to u podrumu mog porodičnog doma.

A dom o kom govori gospodin Šećerović je Dom Jevrema Grujića, srpskog diplomate i političara koji je u 19. veku krojio novu Srbiju, u današnjoj Svetogorskoj ulici broj 17, u samom srcu prestonice.

Sama kuća zaslužuje posebnu priču. Kada je sagrađena 1869. po projektu beogradskog arhitekte Milana Kapetanovića, školovanog u Minhenu i potonjeg ministra za građevinu, nalazila se na periferiji grada. U arhitekturi Beograda od ostalih fasada izdvaja je zgrafito tehnika ukrašavanja.

Jedinstvena je i po tome što je bila prvi objekat koji je Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, odmah po osnivanju 1961. proglasio za spomenik kulture.

E, upravo u toj kući su četvorica prijatelja bila odlučna da otvore diskoteku. Kako u to vreme nije bilo moguće otvoriti privatan lokal, pomogao im je otac Saše Nikolića, koji je radio na košarkaškom igralištu Crvena zvezda, pa je diskoteku registrovao kao Društveni klub Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Cele zime i proleća 1967. Beograd je brujao o čudu neviđenom. Posle Pariza, Londona i Milana, i mi ćemo dobiti diskoteku.

I tako je 24. aprila 1967. u suturenu Doma Jevrema Grujića otvorena diskoteka. Premda je na mesinganoj pločici na vratima pisalo “Diskoteka – klub KK Crvena zvezda”, ona nije imala ime, ali su je svi zvali “Kod Laze Šećera”, jer je on dovodio glavno društvo i bio zaslužan za atmosferu.

Otvaranju je prisustvovao kulturni krem Beograda – pozorišna rediteljka i upravnica Ateljea 212, čuvena Mira Trailović, dramaturg Jovan Ćirilov, slikar Ivan Tabaković, pesnik nadrealista Dušan Matić…

Ubrzo su svi hteli u diskoteku, da plešu na podijumu, a ako bi imali sreće, i da ubodu premiju i završe na piću u jednom od tri uzdignuta separea. Disk-džokej je imao svoju kabinu i pogled na podijum, u baru je bio dugi mesingani šank, a na zidovima sa zelenim i crvenim tapetama, kupljenim u Italiji, visili su mesingani fenjeri. Radno vreme bilo je od 18.30 sati do jedan iza ponoći.

– Prvi put su devojke mogle da dođu same, bez pratnje brata ili dečka, da se provedu i da budu bezbedne – ponosno govori Laza Šećerović. – Slušali su se “Stonsi”, “Mudi bluz”, “Everli braders”, “Prokol harum”, “Enimalsi”, naši “Zlatni dečaci” i “Siluete”. Prvi smo imali disk-džokeja, lansirali pop-art u Beogradu i Jugoslaviji, pravili hepeninge i prve performanse, izložbe mladih slikara koji ne mogu da plate galerije, dozvoljavali vokalno instrumentalnim sastavima da vežbaju kod nas…

Uprkos uspehu, štampa je od početka napadala ovo mesto da “širi negativni uticaj Zapada i kvari socijalističku omladinu“. Prvo je zabranjena muzika, pa igranje. Pritisci su bili toliki da je na kraju zasedao Vrhovni savet odbrane SFRJ gde je odlučeno da diskoteka, “to subverzivno, buržujsko leglo jugoslovenske omladine inficirane Zapadom” mora da se zatvori.

Radila je, tako, svega godinu dana. Od svega su ostala samo sećanja i poneka uspomena koja i danas može da se vidi u delu muzejskog prostora Doma Jevrema Grujića.