Beogradske ledonoše: ljudi sa utrnulim prstima

Danas ih više nema. A bilo je toliko teško raditi njihov posao, da je i bolje što ih nema.

Evo i ovo leto kao i svako drugo toplo je, možda čak i toplije sada nego što bi trebalo. I svi traže spas u hladnim napicima. U baštama kafića govore konobarima: „Sa što više leda“…

I sve to ide nekako normalno, svima lepo. U čašama zveckaju kockice zamrznute vode…

I tridesetih godina prošlog veka ljudi su slično nama danas osveženje tražili u baštama beogradskih kafana. I pili pića s ledom. Samo što je led tada mogao i života da košta. Ne goste restorana, već ledonoše!

Malo koji posao je bio ubitačan po zdravlje kao što je bio posao raznosača leda. I podjednako su se mučili bez obzira na godišnje doba.

U deceniji pred Drugi svetski rat u Beogradu je bilo šest ledara i tri u Zemunu.

Led su pravile pivare Vajferta i Bajlonija, kao i čuvena Jagodinska, zatim fabrika leda AD Zagreb u svojoj beogradskoj ispostavi ali i čuvena fabrika čokolade Śonda na Dorćolu.

Ustajali su u ranu zoru, snabdevali su se svojom robom, i bez obzira da li je napolju kiša ili se sprema žega kreću na razne strane prestonice i na poslu bez pauze provedu po desetak sati, pa odmore neka dva sata, i ponovo prionu na posao do kasno u noć.

Raznosili su led po kućama, nosili ga u kafane, vukli stepenicama, dizali na spratove… I neretko su ih grdili, uglavnom bez valjanog razloga. Pa ako se ne istrese domaćica, onda će posluga, ako ne oni onda ih nagrdi čuvar kuće. Kome je bilo po volji da ih prekori, taj te i radio. Pa makar samo zato što je, eto, ustao na levu nogu.

I za svu muku i svo trpljenje dobijali su tek neki dinar, od čega na kraju njima ostane mali deo.

Većina ledonoša nije imala ništa svoje, bili su siromašni, ali vredni. A neretko se dešavalo da ih je gospoda na čije su adrese odlazili varala, zakidala po neku tablu leda, odlagala plaćanje po nekoliko nedelja ili im čak nije ni htela da da novac, pa su se sami snalazili i pozajmljivali u tim situacijama da bi mogli da pravdaju robu u ledarama.

Na svu tu tugu, nije im bilo dozvoljeno da koriste liftove u zgradama, pa su led iznosili na spratove kako su znali i umeli. A veliki problem je bio što im je odeća stalno bila mokra, pa su rano obolevali od reumatizma, pa i tuberkuloze kostiju.

Na leđa su tovarili po nekoliko tabli leda, a u krevet su često odlazili sa groznicom.

Zabeležene su u tadašnjim novinama i njihove izjave o težačkom životu. Jedan stari raznosač leda ovako je govorio:

– Svi misle da je nama lako, a ne znaju sa koliko se nevolja mi borimo. Uzjoguni mi se tako poneka gospođa, pa nam čuda pravi. Danas joj nije dobar led, sutra smo joj dali manje, prekosutra nas izgrdi što smo pokvasili stepenice. Nikad da joj ugodiš. A opet ako ne doneseš led, ako se ti naljutiš, tužiće te direkciji ili će razglasiti po čitavoj kući da kajišariš i da zbog toga kod tebe ne treba uzimati led, pa opet muka. Koliko puta sam stajao sa parčetom leda pred vratima i čekao dok se gospođa ili njena kuvarica smiluju da izađu, a ruke mi se smrznu usred leta i sav cvokoćem.

Drugi se ubacio rekavši da to nije ništa:

– Gore je ono kad zakinu pa ti ne plate. Najgore stradamo sa pojedinim mesarima i kafedžijama, koji imaju sto groša u džepu, a otvorili radnju. Daješ mu, daješ, kad jednog dana tek  ili bankrotirao ili se izgubio u drugu ulicu. Eto, ja baš nedavno morao da primim na sebe 400 dinara zbog bankrotstva jednog mesara.

I dok su njih dvojica pričala, treći je, piše u tekstu, pokušao da malo sklopi oči pre nego što uskoro nastavi posao. A onda se i on uključio u razgovor:

– E moj prijatelju, od svakodnevnog držanja studenih tabli i vode naše su ruke toliko utrnule da mi skoro nemamo više nikakvog osećaja kad se dotaknemo nečega. Sve ti je jedno za nas kad pomilujemo svoje dete ili svoju ženu, ili kad se dotaknemo drveta. Isti osećaj imamo pod prstima, ili bolje je reći nemamo nikakav osećaj. Najgore propadamo u proleće i u jesen kada su kiše. Onda nas bije vlaga i voda sa sviju strana: kroz džak u kome nosimo led, iz neba, kroz obuću, iz zemlje, tako da smo uvek mokri. Leti dvostruko stradamo od znoja i od vlage. Zato smo svi manje više bolesni.