Beogradska deca koja su razarala hotele po Jugoslaviji

Jesen 1978. ostaće upamćena kao trenutak kada je jugoslovenska javnost doživela kolektivni šok.

Dok su zvanični udžbenici proklamovali vaspitavanje uzorne socijalističke omladine, beogradska štampa – poput Politike, Politike ekspres i časopisa Zdravo! – bila je preplavljena naslovima koji su ličili na ratne izveštaje.

Glavna tema nisu bili uspesi na radnim akcijama, već nezapamćeno „orgijanje po hotelima” tokom đačkih ekskurzija.

U fokusu su bile tri beogradske škole čiji su učenici demolirali turističke objekte u kojima su boravili.

Prvi udarac javnom moralu zadali su đaci Druge beogradske gimnazije. 23. septembra u četiri sata ujutru u hotelu „Stane Žagar” u slovenačkom Bohinju napravili su totalni haos. Dok su nastavnici spavali, aktivirali su sve protivpožarne aparate, poodvrtali vatrogasne hidrante i polupali hotelski inventar. Kada je portir pokušao da ih opomene, počeli su žestoko da mu prete.

Još drastičniji primer zabeležen je na severu Bačke.

Učenici Treće beogradske gimnazije, tada s dodatkom imena Vladimira Iliča Lenjina, boravili su na Paliću od 26. do 28. septembra. Prema izjavama domara i upravnika omladinskog naselja, sve je počelo nakon opšte pijanke.

Dok je orgijanje trajalo, đaci su ignorisali opomene, pa čak i pokušaje milicije da interveniše. Rezultat njihove obesti bio je neverovatan – u jednoj od soba učenici su uspeli da probiju pregradni zid od duplog lesonita. Iza njih su ostali uništeni tapeti, pocepani čaršavi i nameštaj potpuno neupotrebljiv za dalje korišćenje.

Poguban niz se nastavio opet u Sloveniji, u Jesenicama, u hotelu „Alpe Adria”. Tamo su đaci beogradske Treće ekonomske škole ostavili štetu od tadašnjih 10.000 dinara.

Njihov boravak sveden je na rečenicu: „Kao da je tornado prošao kroz hotel”.

Milicija i lekari su morali da intervenišu noću, a dvoje učenika je zbog teškog trovanja alkoholom preneto direktno u bolnicu.

Direktori škola, poput Jovovića iz Treće gimnazije, pokušavali su da odbrane ugled svojih ustanova tvrdeći da su događaji predimenzionirani:

– Neki tada prvi put probaju i alkohol pa nije čudno što do ekscesa i dolazi. Škola nije u mogućnosti da svakom učeniku obezbedi po jednog nastavnika koji će se brinuti o njemu – kazao je direktor.

Sami učenici su bili mnogo iskreniji. U razgovoru za časopis „Zdravo!” Miša, Nenad i Ljilja (pod izmišljenim imenima) otvorili su dušu.

– Sve je bilo u najboljem redu do ponoći, dok nismo utvrdili da smo sami, da oko nas na kilometre nema profesora. Tada je počelo! – ispričao je Miša.

Njegova drugarica Ljilja je bila još direktnija po pitanju alkohola, koji je bio nadohvat ruke svakom maloletniku: „Šta smo pili? Pa, bocu vina i viskija može kupiti u svakoj prodavnici i klinac od pet godina”.

Upravo u ovim rečenicama leži ključ poređenja generacija. Deca socijalizma, vaspitavana u sistemu koji je deklarativno bio strog, pucala su pod pritiskom, dosadom i lošom organizacijom. Kako je Ljilja navela, stotine učenika nisu bili „gomila drvenih lutaka” koju će profesori prošetati kroz muzeje i vratiti kući. Kada bi nastupio tajm-aut, a nastavnici se povukli u svoje sobe (neretko smešteni u boljim hotelima nego đaci), omladina se prepuštala divljoj zabavi.

Skandal je bio toliki da je reagovao i tadašnji gradski sekretar za obrazovanje i vaspitanje Radoje Milutinović:

– Često direktorima škola sugerišem da ne potpadaju pod uticaj turističkih organizacija koje jedno obećavaju, a drugo pružaju. Takođe ih upozoravam da na jednom mestu učenici ne ostaju duže od 24 časa, ako to vreme nije organizovano na najbolji mogući način. Mislim da su za ekscese direktni krivci direktori, nastavnička veća, pa i nastavnici koji vode ekskurzije.

Ironija je u tome što su baš oni, koji su tada punili novinske stupce obestima, vremenom zaboravili na te svoje dane, pa su kasnije na slične ispade svoje dece, pa i dece njihove dece, sa zgražavanjem gledali i prvi uvek bili spremni da upute oštru kritiku na račun razuzdane omladine.

Danas, decenijama kasnije, ti isti đaci koji su bežali od milicije u Jesenicama ili probijali zidove na Paliću, sede u toplim domovima i komentarišu ponašanje mladih. 

Most između generacija građen je na selektivnom pamćenju. Zaboravljaju ta nekadašnja deca socijalizma da su se, čim bi osetila slobodu, pretvarala u „pijanu hordu”, kako su ih nazivali u tekstovima.

Razlika je samo u tome što se tadašnja razuzdanost beležila na pisaćim mašinama novinskih redakcija, a današnja mobilnim telefonima i širi društvenim mrežama.

(Sve slike tadašnjih maturanata prikazane u tekstu su isključivo ilustrativnog karkatera i ne prikazuju nikog od aktera događaja na koje se odnosi ovaj članak)