“Banane” koje su osvojile Beograd

Poznati u gradskom žargonu kao “Banane”, prvi moderno dizanjirani telefoni koji su imali tastaturu na samoj slušalici, osamdesetih su godina i bukvalno osvojili Beograd. Kao nova tehnološka moda, viđena u tadašnjim holivudskim filmovima i popularnim američkim TV serijalima poput famozne “Dinastije”, naglo su i na velika vrata ušli u domove žitelja prestonice, i to raznoraznim švercerskim kanalima, uglavnom sa Dalekog istoka. Prodavali su se “kao alva” i nije se pitalo za cenu. Gradski komisioni bili su prepuni tog “izuma poslednje generacije” koji se u Honkongu u ono vreme mogao nabaviti za svega pet dolara. Za najnoviji aparat kod nas plaćalo se u radnjama oko značajnih 8.000 dinara (oko 100 dolara po tadašnjem kursu), dok su ih ulični prodavci i svi koji su ih donosili iz inostranstva, nudili za daleko manje novca.

Jer, treba se podsetiti da je tada većina prestoničkih domova imala po jedan starinski crni ili beli telefon sa velikim brojčanikom i slušalicom spojenom kratkim spiralnim kablom, zastarelog dizajna, koji je obavezno stajao u pretsoblju na cipelarniku. Tek kada su se pojavile ultramoderne “banane” dugačkih kablova sa kojima je moglo da se šeta kroz stan, u raznim bojama, od žutih do ljubičastih, koje su mogle da se čak uklapaju uz nameštaj, a posebno kada su stigle i prve bežične “banane” koje nisu imale nikakve kablove već su radile kao pokrentne “radio stanice”, euforiji Beograđana, uvek željnih lepo dizajniranih noviteta, nije bilo kraja. Sad je postalo moguće da se ima i telefon “za sobu” ili “za terasu”, dok su oni odvažniji, sluteći nesvesno epohu mobilne telefonije, čak izlazili ispred zgrade i telefonirali, kako bi ih svi videli da su već kupili svoju bežičnu “bananu”. Bilo je i onih koji su ih pazarili “na kilo”, za svaku sobu, hodnik ili kupatilo, kako bi, današnjim rečnikom rečeno, bili dostupni uvek.

Zaposlenima u tadašnjem PTT-u nije bilo jasno kako su američke i azijske “banane” uopšte mogle da se tehnički priključe na domaću mrežu, ali korisnike to nije interesovalo jer su, iako napravljene po drugim standardima, u Beogradu ipak – besprekorno radile.

Najbitnije je bilo da su ti telefoni, osim što su bili moderni i lepi, bili i nekoliko puta jeftiniji od domaćih “pravih” telefona koji su se prodavali za čak 20.000 dinara. Pred kraj te nostalgične dekade osamdesetih pojavili su se i novi modeli “banana” koji su imali poslednju reč tehnike – memoriju, do koje domaći još nisu bili ni blizu.

Iz PTT-a su tada stizala upozorenja da najnoviji modni krik u telefoniranju nema atest koji propisuje zakon i da mogu “ugroziti” domaći saobraćaj. Pokušavali su da ogromno interesovanje građana suzbiju i pretnjama da će sve ilegalno priključene “banane” isključiti. Ipak, to nikada nije dogodilo. Tehnološki napredak i masovna želja stanovništva Beograda da u njemu učestvuje, bili su nepremostiva prepreka za “birokratizaciju”. u vremenima koja su dolazila, eru telefonije su tek čekali krupni koraci napred, i više nije bilo moguće nekakvim dekretima, pretnjama ili ucenama vratiti se na staro. S druge strane, tadašnji domaći proizvođači telefona – “Iskra” iz Kranja, EI “Pupin” iz Zemuna i zagrebački “Nikola Tesla” – zapanjujuće nisu pokazivali nikakvo interesovanje da tržištu ponude svoju proizvodnju ovakvih aparata. Umesto toga, zadovoljavali su se “štancovanjem” jednoličnih modela koje su sami korisnici odavno već odbacili, čim su stigle prve “banane”.