“Bajka o jednom sakou”

I dok je današnjim radnicima u Srbiji preokupacija kako da sa petodnevne pređu na četvorodnevnu radnu nedelju, sredinom 20. veka zaposleni su kroz mnogobroje radničke savete, referendume, raznorazne inicijative, pokušavali da se izbore za – slobodan vikend!

Redom su svi u fabrikama radili od ponedeljka do subote, a jedini dan za odmor bila je nedelja.

Prva fabrika u Beogradu, ali i u nekadašnjoj Jugoslaviji, koja je uvela radnu nedelju od 42 sata bila je beogradska fabrika tekstila “Kluz”. Njeni radnici imali su tu sreću da prvi dobiju neradnu subotu i odmaraju ceo vikend. Radnički savet je dugo razmatrao ovu oduku, a 1. maja 1963. ona je i zvanično počela da važi.

To je, međutim, povuklo sa sobom i povećanje radne norme, sa čim su se saglasili svi članovi kolektiva.

“Kluz” je tako postao začetmik poštovanja najnovije odredbe Ustava SFRJ, ali su na isti korak u ovoj oblasti ostali radnici u zemlji morali još dosta da čekaju.

Kako su o ovoj meri pisali ondašnji mediji, priča o uvođenju petodnevne radne nedelje mogla je da se nazove “Bajkom o jednom sakou“. Bila je to, po njima, jedna sasvim obična priča o proizvodnji u toku nekoliko godina.

Naime, za izradu jednog sakoa 1960. godine bilo je potrebno 8,1 časova, već sledeće isti komad odeće zaposleni su pravili za 7,72 časa, a 1962. za samo 6,3. To je bio ozbiljan napredak u proizvodnji “Kluza“ koji su svi primetili. Već 1963. radnici su sako krojili i šili za 5,3 sati, da bi od 1. maja 1964. bilo planirano da posao od krojenja, preko fircanja do šivenja traje svega 4,89 časova.

Cela ova priča o jednom sakou predstavljala je korak u budućnost fabrike u kojoj je samo dve godine pre toga uvedena 45-časovna radna nedelja. Taj ozbiljan napredak trebalo je te 1963. nastaviti i ostvarivanjem novih prava zaposlenih.

Ništa od toga nije, međutim, došlo preko noći. Svemu su prethodile duge i mučne analize, proračuni, promene tehnološkog procesa proizvodnje, pa na kraju i referendum više od hiljadu članova kolektiva.

Uz povećanje radne snage za trećinu, u toj 1963, “Kluz” je mogao da se pohvali i višim prihodom. Za samo godinu dana skočio je za 223 odsto! To su upravo bili razlozi zbog kojih je uvedena petodnevna radna nedelja.

Krenulo se i sa osavremenjivanjem proizvodnje. Svaki radnik se specijalizovao kao proizvođač samo jednog artikla, a cela fabrika se bazirala na svega 13 proizvoda, među kojima su najtraženiji bili zimski kaputi, mantili od balon svile, muški i ženski štofani mantili, kompletna odela, sakoi, razne vrste pantalona, vindjakne…

Rukovodioci su se hvalili i uštedama od uvođenja petodnevne radne nedelje, koje nisu bile male. Fabrika subotom više nije puštala paru, ložila, spremačice nisu čistile i pripremale radne prostorije za 4,5 sata rada.

Logična posledica slobodnog vikenda bila je, međutim, povećanje norme. Da bi na ruke primili samo par pantalona zaposlenima je u to vreme bilo potrebno 30 minuta. Za iste takve u Zapadnoj Nemačkoj radilo se 28 minuta, što je značilo da je beogradski “Kluz” išao gotovo istim tempom kao i Nemci.

S druge strane mnogima je glavno pitanje bilo: a šta će sada radnici sa slobodnim vremenom. Sarač Obrad Čurčić pohvalio se da će sada moći češće da se viđa sa svojom prijateljicom koja radi u istom pogonu:

– Jedan vikend ćemo kod mojih, a drugi kod njenih.

Kontrolor Danica Petrović znala je samo jedno – da će konačno imati više vremena za izlaske. Doduše nije znala s kim, s obzirom da su jedni navikli da stalno radi, a oni drugi još nisu bili uveli slobodnu subotu.