Iz nekog nepoznatog razloga, i dalje se mnogo manje govori i zna o okupaciji Beograda u Prvom svetskom ratu od 1915. do 1918. godine, za razliku od one nacističke dvadesetak godina nakon nje, takođe u svetskom ratu, samo taj put Drugom.
Ali, pad Beograda u oba svetska rata povezuje jedna stvar – okupator je podjarmio i bezdušno mučio stanovništvo koje je ostalo u svojim domovima. Smrt, glad, nemaština, poniženje i pognuti pogledi pred kapama stranih vojnika, tako je izgledala robija civila u kandžama tuđina. I čekanje u dubini duše na neke bolje dane.
Nemački nacisti su 1941. uspostavili svoju upravu u Srbiji, čije su granice svedene na Beograd, Šumadiju i deo zapadne Srbije, dok je Banat samo formalno bio deo naše zemlje. Beograd je bio centar marionetske vlade i na udaru nacističke propagande.
Tada su navodno poštovali srpsko pismo i običaje, ali su bezdušno ubijali Jevreje, Rome i Srbe, u desetinama hiljada.
Za razliku od njih, tokom austrougarske okupacije od 1915. do 1918. nije bilo zloglasnih logora u kojima bi masovno streljali narod, nije to bio deo plana na papiru, ali, osim toga što je odnos okupatora u praksi bio ne samo grub već neljudski, radilo se sve da se zatre srpska kultura. Deca su morala da idu u škole, ali su za katedrama sedeli nastavnici koji su govorili hrvatskim jezikom. Ćirilica nije bila poželjna i proterivana je silom.
Okupatori u Prvom svetskom ratu su došli da nas kazne, podjarme i otmu sve što mogu od dragocenosti. O tim danima pisao je Luka Lazarević kratke beleške koje bi i danas trebalo da nas podsete na muku koju je naš narod morao da istrpi do oslobođenja 1918. godine…
“Valjalo bi napisati čitave tomove da se nabroje sva zverstva u okupiranom Beogradu. Mi smo pod njima patili kao i naši preci pod Turcima“.
Lazarevićeve “Beleške iz okupiranog Beograda” trebalo bi čitati uz svest da se radi o utisku, oceni jednog stanja zatočeništva čitavog naroda. Za neke podrobnije analize i sudove, potrebna bi nam bila drugačija građa. Njegove reči treba shvatiti najpre kao otisak jedne napaćene duše…
“Bol za pregaženom Otadžbinom, za izgubljenom slobodom, ispunjavao je dušu svakog Srbina. Sad nam je svima dolazilo na um: ‘Što smo se onako klali među sobom? Zašto smo jedan drugoga gonili i uništavali? Čega nam je nedostajalo u lepoj kući našoj, u slobodnoj Srbiji?!’.”
Autor ističe kaznu kao važan aspekt delovanja okupatora. “Od ulaska svoga u Srbiju, Austrijanci su mržnju svoju prema Srbima iskaljivali nad Beogradom. Oni su otvoreno govorili: Beograd je ognjište svemu pokretu jugoslovenskom.” Drugim rečima, grad je bio poharan i zatočen.
Nedostajale su osnovne životne namirnice, cene na pijacama su skakale, jer se ograničavao protok robe u grad. Ipak, oficiri i vojnici lepo su se provodili i gostili u Beogradu, dok su Srbi trpeli muku.
“Oficiri i njihove gospođe šiljali su iz Beograda u Austro-Ugarsku korpe i sanduke pune jaja. Kohoi, omleti, šatoi pravili se po menažama i po njihovim stanovima iz dana u dan, hranili se jajima iz Srbije i udaljeni srodnici njihovi, a u Beogradu mnoge kuće nisu imale jaja ni o Uskrsu (zabranjeno je bilo i farbanje jaja o Uskrsu).“
Manjkalo je ogreva, nedostajalo je vode, a svako rasipanje vodom se kažnjavalo. Rasipanje od strane Beograđana, naravno – za okupatore je vode bilo sasvim dovoljno, zalivali su bašte i kupali konje.
A kako su samo drski i slatkorečivi bili u isto vreme ti oficiri…
“Premešta se iz Beograda oficir, austrijski Nemac, koji je stanovao u kući činovničke porodice. Kad je stao pakovati stvari, gospođa – domaćica naviri u njegovu sobu, pa vidi gde skida ćilimove sa zidova (…) ‘Budite zahvalni što uzimam samo ovaj jedan. Da je ko drugi na mom mestu, on bi vam odneo sve ćilimove. Pa onda, ja uzimam ovaj ćilim kao dragu uspomenu. Pričaću svojim prijateljima da je taj ćilim bio svojina jedne Srpkinje; da je i devojka lepa, pa joj i ćilim lep'”, prepričava navodnu raspravu između jedne domaćice i oficira, koji odnosi ćilim njene ćerke…
Kako su se odnosili prema nasleđu grada, svedoči i tužna slika Saborne crkve.
“Bakren krov skinuli su sa Saborne crkve i ostavili je duže vremena bez krova, te je prokisla. Živopis na svodovima u crkvi, zbog prokišnjavanja, iskvaren je.”
Da su Srbi bili ništa drugo do roblje koje treba ne samo opljačkati, već i lišiti dostojanstva, svedoči i jedna scena iz tramvaja.
“Na topčiderskoj pruzi tramvaji puni sveta, osobito oficira i vojnika. U otvorena kola, u jedan popunjen presek, ulazi oficir. Obazire se gde će da sedne. Žene neke, iz bojazni pred natmurenim soldatom, stadoše se smicati, ne bi li se našlo mesto i za njega. On to i ne sačeka, već uhvati za okovratnik jednoga dečaka od desetak godina, koji je mirno sedeo na klupi, podiže ga i baci iz kola. Tramvaj se već kretao, kad jadni dečko izlete i breči o zemlju. Žene prigušeno ciknuše, neke pokriše oči maramicama, da ne vide šta bi s detetom.”
Ćirilica je, kao što je već spomenuto, bila praktično zabranjena. Srpske knjige su konfiskovane, a slova u štampariji uništena. Beogradske novine štampale su se – latinicom.
A ovako je bilo u školama…
“Nastavi je bio cilj: da odnarodi srpsku decu. Služeći se govorom kojim ne govori nijedan deo našeg naroda, nastavnici su dovodili svoje učenike u takvu zabunu da su stvorili uverenje: ‘Hrvatski jezik nije što i srpski, kad ga mi ne razumemo’. Madžarskom jeziku, razume se, dat je veliki broj časova, jer svaki Srbin mora naučiti madžarski.”
Ali, deca se nisu predala.
“Hvalili su bistrinu srpske omladine i divili joj se, ali nikako nisu mogli da slome duh srpski, da unište osećaje srpske, pa su se stoga žalili kako su srpska deca nevaspitana i jogunasta“.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
