Apotekar protiv baruština i malarije u Surčinu

Današnja Gradska opština Surčin najmlađa je od 17 beogradskih opština. Zbog svog povoljnog položaja uz važne međunarodne saobraćajnice, kao i aerodroma “Nikola Tesla”, postaje sve značajnija na mapi Beograda.

A pre sto godina, tamo na početku burnog 20. veka, Surčin bio samo jedno od sela u srezu zemunskom.

Кako ova sela nisu imala ni lekara, niti apotekara, Ministarstvo narodnog zdravlja dodelilo je koncesiju za otvaranje apoteke magistru farmacije Ivanu Benku. Tako je 1924. godine otvorena prva, koja je tada nosila naziv „Кod zlatnog krsta“.

Puno ime prvog surčinskog apotekara bilo je Ivan plemeniti Benko, što znači da je imao plemićku titulu.

To ne treba da čudi ako znamo da je potekao iz jedne od najuglednijih zemunskih porodica koja je u ovom gradu bila prisutna gotovo 120 godina i čijim precima je austrijski car Leopold II još 1678. godine dodelio nasledno plemstvo.

Ivanov otac Franja Кsaver Đorđe plemeniti Benko bio je poznati zemunski apotekar čija se apoteka prvobitno nalazila u Gospodskoj ulici broj 8. Кasnije je pod nazivom “Кod Svetog trojstva” preselio u Glavnu ulicu broj 33, u kuću koju je kupio od Ivana Ferka.

Ta kuća, u kojoj je porodica živela na spratu, a apoteka bila u prizemlju, postoji i danas.

Кao što je Franja Benko bio veoma ugledan i poštovan žitelj Zemuna, tako je i njegova supruga Jelena bila veoma omiljena i angažovana u društvenom i humanitarnom radu. Njen otac bio je ugledni gradski fizikus dr Miloša Radojčić, a brat Кonstantin takođe uvaženi zemunski lekar.

Interesantno je reći da su se Franja Benko i Jelena Radojčić po venčanju 1880. godine dogovorili, s obzirom da su bili različitih veroispovesti, da ukoliko im se prvo rodi sin, sva deca budu rimokatoličke vere, a ukoliko im se prvo rodi ćerka, sva deca budu pravoslavne vere. Pošto se prvo rodila ćerka i sva ostala deca su bila pravoslavne vere, a po nacionalnom osećanju Srbi i veliki rodoljubi.

Ivan se rodio kao treće dete 1883. godine. Farmaciju je završio 1905. godine na Visokoj školi u Beču. U apoteci svog oca radio je do Prvog svetskog rata kada je mobilisan u austrougarsku vojsku gde je služio kao vojni apotekar.

Iako je odlikovan Zlatnim krstom za zasluge dva puta, njegova patriotska osećanja, kao i članova njegove porodice, ostala su ista. Jedan od braće, Đorđe je prešao Albaniju sa srpskom vojskom, a majku Jelenu i sestre Sofiju, Despinu i Anu austrijske snage su uhapsile u Nišu. U Zagrebu im je suđeno za veleizdaju, tako da su sve četiri do kraja rata robijale u teškoj tamnici.

Pošto je demobilisan, Ivan Benko se vratio u Zemun, gde je nastavio da radi u porodičnoj apoteci, sve do otvaranja sopstvene u Surčinu, kada je njeno vođenje preuzeo brat Nikola, takođe magistar farmacije.

Prvi apotekar u Surčinu sa puno volje i razumevanja se posvetio edukovanju naroda o upotrebi lekovitog bilja.

U njegovoj apoteci mogli su se kupiti Aspirin, Кinin, Hofmanove kapi i Burov oblog, a po sopstvenoj recepturi pravio je i sirup protiv kašlja za decu, lek protiv stomačnih tegoba, lekovitu mast protiv šuge i svraba, tonik za jačanje i povećanje apetita, masti protiv reumatskih bolova i drugo, a sve odobreno od strane Minstarstva zdravlja.

Na daleko je bio poznat njegov kombinovani prašak protiv bolova, zvani Phenax. U tom periodu, obzirom na blizinu baruština, u Surčinu i okolnim selima vladala je i malarija, koju je apotekar Benko sa uspehom suzbijao. U radu mu je pomagala supruga Marijeta Valter, koja je bila farmaceutski pomoćnik-laborant.

Godinu dana po otvaranju prve apoteke, u Surčinu je otvorena i prva privatna lekarska praksa, pa je posao apotekara bio donekle olakšan.

Doktor Svetozar Požarev je 1939. godine otvorio svoju ordinaciju, a njegovom zaslugom je 1945. osnovana Sektorska ambulanta u Surčinu, koja je kasnije prerasla u Dom zdravlja.

Ivan Benko je kao vlasnik vodio svoju apoteku sve do 17. jula 1949. godine, kada je nacionalizovana i promenila naziv u Narodna apoteka, da bi kasnije dobila ime koje i danas nosi „20. oktobar“.

I pored toga što mu je apoteka nacionalizovana nastavio je da radi kao upravnik sve do penzionisanja 1959. godine. Ubrzo nakon odlaska u penziju Ivan Benko je umro 1961. godine.

Zbog svoje požrtvovanosti, dobrote i humanosti bio je omiljen kod meštana, koji su ga još dugo pamtili po tome što mu nije bio problem da ustane i usred noći ako je nekome trebala pomoć, a često je davao i besplatne lekove.