Jedan zid u Zemunu povezao je i naciste i partizane, i Srbe i Nemce, Hrvate i Mađare, Jevreje…
To je jedan zid običnih ljudi koje je sudbina u nekom trenutku istorije dovela na najlepše mesto u Zemunu – Kulu na Gardošu.
Baš na vrhu te kule, na vidikovcu, nema ciglice u kojoj poslednjih 111 godina nije urezano neko ime, srce, ili pak mesto odakle potiče.
Ćirilica i latinica, godine, nacionalnosti, sve se to pomešalo na jednom ovalnom zidu, jedno do drugog…
Ovaj neverovatan muzej na otvorenom priča fantastične priče svakom ko se popne na ovaj vidikovac i zaustavi pogled na urezanim natipisima na ciglama fasade.
Malo koje mesto tako upečatljivo daje direktan uvid u živote i sudbine “običnih ljudi” u svim turbulencijama ali i mirnim periodima 20. veka.
Da li se jedan Konig ikad vratio u rodni Rajhenberg, odakle je sigurno kao vojnik, stigao u Zemun. Kako li je izgledao trenutak mira jednog naciste poslatog na front, koji se u okupiranom gradu obreo na vrh kule i ostavio svoje ime?
Je li preživeo Vladica koji je iste te godine “drsko” nacrtao zvezdicu na jednoj cigli i napisao ćiriličnim pismom “partizani”?
Da li su još među nama Baćko i Sonja koji su svoja imena ovekovečili 1956. godine?
Kako je Ismet iz Cazina 1944. godine završio u Zemunu? Da li je imao crvenu zbezdicu na kapi? Ili slovo “U”?
Šta je jedan Čačanin radio u Zemunu nedugo po oslobođenju nakon Prvog svetskog rata, 1920. godine?
Koliko li potomaka ima Imre, koji je svoje ime urezao 1910. godine?
Godine 1913, jedan kino “operateur”, Despotovič, ostavio je svoje ime. Kakav li je scenario život spremio za njega uoči najkrvavijeg sukoba u Evropi?
Da li je Belka slutila bombe samo 9 dana pre aprilskog bombardovanja 1941. dok je brižljivo upisivala svoje ime u jednu ciglu…?
A Edi i Mara ostavili svoja imena u srcu 1935. godine… Šta li je bilo od te ljubavi, da li neki njihov potomak, dete ili unuk, danas uopšte zna za taj zavet večne ljubavi svojih najbližih?
Protutnjale su nimalo mirne decenije u Zemunu, čitav vek, pa i preko toga…
A neke stvari ostale su iste.
Mali, običan čovek, vojnik – oslobodilac ili okupator, komšija sa Gornjeg grada ili Kalvarije – Srbin ili Nemac, Jevrjenim ili Hrvat, svi su želeli samo da ostave svoje ime, godinu kada su bili na tom magičnom mestu i grad odakle su došli. Ili Ime drage koju su voleli.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
