NAJNOVIJE
Top

Vilhelm Lihtenberger bio je rođen 1844. godine u Nemačkoj, a u Beograd je 1868. došao sa 24 godine i ostao sve do svoje smrti 1923. godine.

Ovde je postao podanik srpske krune, kako je sam za sebe govorio, izrodio 8 dece, od kojih su mu tri sina bila u srpskoj vojsci u balkanskim ratovima i Prvom svetskom.

Najmlađi sin Peter je poginuo sa šajkačom na Drini u leto 1914. boreći se za Srbiju.

Njegova supruga Franciska bila je 1944. godine uhapšena od komunista i držana u zatvoru tri nedelje, da bi ubrzo posle puštanja umrla 1945. Bila je optužena da je nemački špijun, a imala je u tom trenutku 98 godina. Spasilo je to što je imala potvrdu da je njen sin poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu.

Nemca sa Biblijom je poznavao ceo tadašnji Beograd. Bio je i prvi sekretar Biblijskog društva sve do svoje smrti.

Lihtenberger je slao izveštaje svojoj centrali – Britanskom inostranom biblijskom društvu – gde je napisao da je od 1869. do 1871. godine uglavnom putovao po Turskoj, jer su gradovi Niš, Vranje, Leskovac, Pirot, Prokuplje i Kuršumlija tada još uvek pripadali Otomanskoj Turskoj.

Skoplje krajem 19. veka, dok je bilo deo Otomanske imperije: prizor deluje kao da je snimljen na Bliskom istoku

Osim njih je obilazio i Skoplje, Veles, Prištinu, Prilep, Kumanovo. Kada se danas govori o tim lokacijama, treba znati da su pre samo 150 godina svi ti gradovi bili deo Otomanske carevine.

Lihtenberger sa sinom drži u rukama i u torbi veliku količinu svete knjige koju je uvek bio spreman da ponudi prolaznicima, u svojevrsnoj misionarskoj operaciji. U to vreme mogla su da se čuju i mišljenja “čaršije” uglavnom po kafanama da je ovaj sredovečni Nemac, ustvari, bio na špijunskom zadatku

Interesantan je i podatak da kada je otišao u Niš 1869. godine, morao je da čeka četiri dana dozvolu od Turaka jer u to vreme nije smeo da prodaje Biblije bez dozvole, onda bi ljudi kaparisali svoje primerke tako što su donosili marame i u njih uvezivali knjige. Kad bi mu dali dozvolu onda bi kupci došli i uzeli je sa svojom maramom.

Njegova ćerka Marija je kasnije bila u zatvoru kao pripadnica Vojske spasa.

Budući da su bili hrišćanska humanitarna organizacija, a s obzirom da su delovali u vreme kraljevine, ona je kao njihova predstavnica imala susrete sa kraljicom Marijom.

Komunisti su nakon Drugog svetskog rata rekli da u našoj državi ne treba pored narodne vojske da postoji još jedna, ma kakva bila, i zbog toga je bila osuđena na tri godine robije.

I to na procesu koji se, čudnim spletom istorijskih okolnosti, vodio u zgradi gde se sada nalazi nemački Gete institut (u Knez Mihajlovoj).

Presudom joj je bilo zabranjeno da poseduje i čita sveto pismo dok je na robiji. Inače, osuđena je zbog deljenja humanitarne pomoći, jer je na taj način kršila ugled FNRJ i strancima pokazivala da je ona potrebna.

I jeste bila potrebna, ali pošto je u njenom slučaju sve išlo preko crkve, a ne države, bila je proglašena i državnim neprijateljem.