Tužno pismo poslato na Čuburu

“Pisati isključivo olovkom, jasno i iznad linija!”

Ovo nije bila instrukcija za školski rad, stručni ispit ili formular u opštini. To je bilo strogo pravilo za pisanje privatnih pisama, ali u najtežim situacijama: formular ratnih zarobljenika iz logora nacističke Nemačke, na kome nije bilo mesta za kreativnost, crtice, skraćenice, fusnote, dodatke i sitna slova.

Svi su morali da pišu jasno, čitko, po linijama i na latinici, kako bi Hitlerovim cenzorima bilo lakše da čitaju privatne poruke porodicama desetina hiljada nesretnika, zarobljenih u napadu nacista na Kraljevinu Jugoslaviju u aprilu 1941.

Jedno takvo pismo koje je ratni zarobljenik Sava Tutunović uputio svojoj supruzi Mariji u Cersku ulicu na beogradskoj Čuburi, ne čuva se, nažalost, u nekom muzeju ili arhivu.

Ne znamo ni da li je dospelo u prave ruke, ali znamo da se danas slobodno prodaje na internetu i da svako može da ga pročita. Baš kao i onaj cenzor. Ovo pismo tužno je svedočanstvo o razdvajanju porodica, rušenju slobode i života u zatočeništvu koje se neretko završavalo smrću.

Pismo obiluje brigom, posebno jer se supruga ovog zarobljenog vojnika iz nekog razloga nije javljala onako kako je on to očekivao. A želeo je da zna da li su mu žena i ćerka živi i zdravi, da li su dobro.

Posebno je dirljiva rečenica: “Od jela što možeš a ti pošalji ali nikad mi nemoj slati ono što bi tebi i detetu trebalo”.

Ovo je njegovo pismo:

“Draga Maro. Već duže vremena nisam dobio od tebe nikakve vesti. Mnogo se brinem za tebe i dete.

Pre dva dana dobio sam od Voje i Rade jednu kartu, ali mi ništa ne javljaju kako ste ti i dete. Molim te Maro odgovaraj mi redovno na moju poštu jer se mnogo brinem.

Rekoh ti da od Voje dobih kartu. Od njega mnogo urednije primam poštu. Ne mogu da razumem zašto mi Rada i Voja ne rekoše bar u ovoj karti da li ste ti i dete živi i zdravi. Pakete takođe nisam već duže vremena primao ni od tebe ni od drugih. Poslednji je bio što si mi ti poslala sa jednom tankom košuljom.

Pre toga paketa primio sam od Zorice i … po paket. Pisala si mi svojevremeno da si mi sašila jedne pantalone i da ih ne možeš poslati. To me čudi. Iz ostalih krajeva ljudi primaju slične stvari samo ti ne možeš poslati.

Ovde mi uostalom ne bi niko ništa zamerio ako bih imao takve pantalone. Ti samo reci tamo na pošti neka prime te pantalone bez brige jer je to uostalom vojničkoga kroja. Kako je moja mala Danka? Raste li i napreduje li? Slabo mi uopšte odgovaraš na moju poštu a i kad mi odgovoriš o Danki samo dve-tri reči.

Da ti opet reknem šta bih od stvari treba, a ti što možeš ti mi pošalji: cokule, veša, rukavice, šal, opasač-kajiš, cigarete ili duvan, sapun. Od jela što možeš a ti pošalji ali nikad mi nemoj slati ono što bi tebi i detetu trebalo. Tebe i Danku ljubim, grlim i volim, mnogo mislim na vas dve i brinem se za vas. Sava”

Cenzor nije imao šta da vidi u ovom pismu, osim tuge i bola. Od trenutka pisanja pisma, do pečatiranja prošlo je mesec zimskih dana, kraj decembra i gotovo čitav januar 1943.

Za pantalone i rukavice možda je bilo kasno. Sava je tada već dve godine bio u logoru, daleko od porodice, kuće, života.

Nepoznato je kakva je bila dalja sudbina nesrećnog Save, supruge mu Marije i ćerke Danke. Da li je on živ dočekao kraj rata i oslobođenje, da li se vratio na Čuburu, da li su Marija i Danka preživele teška avionska bombardovanja Beograda 1944. godine kada je stradao deo Čubure, da li su u slobodi nastavili da budu porodica….