Beogradski prevaranti: od Hristovog ćilima do Poenkareovog sinovca

I u nekadašnjem Beogradu, tamo negde između 1919. i 1941. godine, kriminalci su se na razne načine dovijali kako da otmu ili ukradu tuđu imovinu. Ipak, naročito je cvetao biznis jedne posebne kategorije kriminalaca: varalica.

Jer, u to vreme nije bilo lako proveriti svaku priču kao u sadašnjici kada internet pamti sve. Zato je bilo prostora za poduhvate koji sa ove vremenske distance deluju neverovatno.

Tako je ostao zapamćen slučaj jednog Kotoranina koji je živeo u Beogradu početkom 1930-tih godina. Njegov poduhvat odvijao se u Dalmaciji dokle je putovao vozom kako bi tamošnjim samostanima, predstavljajući se kao Arapin iz Jerusalima koji poseduje originalne komade ćilima sa Hristovog groba, prodao neprocenjivu relikviju.

Imao je uspeha u prevari, čak je i jedan katolički biskup naseo na prevaru. Opati su se grabili o “svete sagove“. Slučajno se, međutim, desilo da je jedan sveštenik odlično znao arapski, pa je sa prodavcem svetog ćilima zapodenuo razgovor na jeziku koji mu je bio potpuno nepoznat. I tako, umesto da još jedan “sveti sag” dospe u samostan, arapski trgovac iz Boke Kotorske dospeo je u zatvor.

Ipak, među beogradskim varalicama po smelosti i poduhvatima tih godina najveći domet je dostigao izvesni Petar Nikolić, sin jednog profesora. Još pre balkanskih ratova je završio Vojnu akademiju, ali je za vreme Prvog svetskog rata izgubio čin i bio izbačen iz vojske. Tada se obreo u Parizu.

Naočit, elgantan, obrazovan, domišljat, dobar kozer, a uz to i “srpski junak“, brzo je postao rado viđena figura u najotmenijim pariskim salonima.

Mnogobrojne kontakte i veze stečene na ovaj način koristio je da bi došao do novca koji mu je dozvoljavao luksuzan život u svetskoj metropoli.

Dva njegova podviga bila su vrhunac hohšaplerske drskosti i bar kada su u pitanju domaći prevaranti, nisu prevaziđeni jako dugo.

Prvi je ustvari bila gala večera sa prijemom posle banketa koji je “ađutant” srpskog kralja Petra, kako se predstavljao, priredio za najotmenije zvanice u jednom od najvećih pariskih hotela. Kako je rat bio u jeku, a oskudica kucala na gotovo svaka vrata, skup je bio primamljiv mnogima zbog svog bifea napunjenog najfinijom hranom, pa su ga satima posećivala najzvučnija imena pariske aristokratije.

Svega je tu bilo, pa čak i pravog ruskog kavijara, a kada bi se približio kraj prijema “potpukovnik” Nikolić je zamolio jednog svog prijatelja, autentičnog francuskog markiza da ga kao domaćina zameni samo pola sata, pošto mora da trkne do svog hotela jer je tamo u apartmanu “zaboravio čekovnu knjižicu”. Tog istog trenutka započinjao bi trk kako bi što dalje odmaglio od mesta gde ga je očekivao astronomski račun.

Ceh je platio prevareni markiz koji je samo hteo da pomogne svom srpskom prijatelju oko organizovanja onog što se danas zove “parti“.

Drugi podvig je bio i smeliji i originalniji, iako ne lukrativniji pošto Nikoliću nije doneo nikakvu novčanu i materijalnu korist već samo čistu “slavu“.

Jednog dana zazvonio je telefon na stolu direktora Pariske opere. Predusretljiv direktor se prosto istopio od ljubaznosti kada je doznao da ima čast da razgovara lično sa šefom civilne kuće njegove ekselencije predsednika Republike. Gospodin Poenkare je preko svoje “desne ruke” obaveštavao direktora opere da će se te večeri u njegovoj predsednikovoj ličnoj loži nalaziti njegov sinovac.

Naravno “sinovac” nije bio niko drugi nego Petar Nikolić, čiju su sliku sutradan doneli mnogi pariski listovi. Potpis ispod slike glasio je : Sinovac predsednika Republike na predstavi “Travijata”.

Posle rata on je sa rođenim bratom Vukašinom nastavio u Beogradu sa prevarama, a kada je Vukašin posle niza hapšenja, čak i zbog sitnih prevara izvršio samoubistvo Petar se povukao sa “posla”.

Promenio je dva, tri zanimanja, pokrenuo je časopis za trgovinu i industriju i čak ga vodio sa mnogo uspeha.

U svim kasnjim predanjima o domaćim propalicama koje su se obrele u Parizu, Nikolić, lažni ađutant kralja Petra i lažni sinovac predsednika Francuske, se nigde ne pominje. Crna slava “kraljeva” pariske životne “kanalizacije” pripala je pojedincima koji su sa raznoraznim idejama i zadacima živeli i varali u Parizu 40-ak godina kasnije od Nikolića.

Ali, za razliku od Nikolića koji je na kraju uspeo da krene ispravnom životnom stazom, njegovi pariski naslednici imali su mnogo goru i stravičniju sudbinu u kojoj su završili kao jezivo izmrcvareni leševi.