Beograđane je u jednom trenutku davne 1923. godine zapanjio događaj kakav su do tada mogli da vide samo u akcionim filmovima.
Naime, u samu zoru 18. oktobarskog dana 1923. godine, par seljaka iz Velikog Mokrog Luga zaputilo se rano ujutru ka pijaci u Beogradu. Na putu ih je zatekao stravičan prizor. U jarku kraj puta pronašli su telo. Čovek je bio svirepo iskasapljen i ostavljen tu da trune.
Seljani, međutim, nisu mogli da ne primete njegovu lepotu i neobično istančan ukus za oblačenje, vrlo netipičan za taj kraj. Srednje visine, lepih šaka, mladog lica, odeven u skupoceno crno odelo i kravatu, zaista za ne poverovati.
Na mesto zločina uputila se policija i forenzika, a obaveštena je i sudsko-medicinska služba. Još pri tom prvom uviđaju, inspektori su uočili jako bitan detalj.
Nigde unaokolo nije bilo nikakvih tragova krvi, što je moglo da znači samo jedno – da je ubijen negde drugde, a ovde je bačen. U prašini su se jasno videli tragovi guma od automobila , što je navodilo na zaključak da je žrtva tu dovežena kolima.
Lekari su kasnije potvrdili da je smrt ovog čoveka nastupila od metka, a u džepovima ubijenog nisu pronađena dokumenta. Možda nisu imali njegova dokumenta, ali imali su njegove inicijale koji su bili ušiveni crnim koncem u košulji (P. D.). Uz dalji pregled odeće ustanovljeno je i koje je marke i odakle su šešir, košulja i odelo.
Izdat je zahtev od istražnog centra da se pregledaju sva dokumenta o ulascima na teritoriju Jugoslavije u prethodnih 10 dana da bi se utvrdio identitet ove osobe. Pogotovo je naglašeno da se obrati pažnja na sve državljane Francuske koji su dobili vizu za ulazak u državu, a imaju inicijale P. D. s obzirom na to da je odeća koju je nosio iz Francuske.
Vlasti su zatražile i pomoć od Francuske i Velike Britanije, a oni su poslali svoje eksperte. Iz Pariza je stigao ekspert za rekonstruisanje lica, a iz Londona majstor za pravljenje voštanih figura. Procedura je trajala dva dana, ali nije došlo do pomaka u istrazi.
Ustanovljeno je da se žrtva uopšte nije branila, da je onesvešćen revolverom i zatim mu je iz neposredne blizine pucano u slepoočnicu. Ovakvu okrutnost pokrenula je, smatrali su policajci, samo jaka mržnja.
Nakon ovoga policija se držala teorije da je osoba stranac, tajni agent, da je u Beograd doputovao samo na kratko i da je posetio poslanstvo (ambasadu) zemlje za koju radi. Uzelo se kao verovatno da je u tom poslanstvu i ubijen i da je zatim mrtvo telo preveženo do Velikog Mokrog Luga njihovim vozilom.
Propao je pokušaj da se oprezno uzme otisak i snime automobilske gume automobila i to zato što su gume bile izlizane i već dotrajale tako da se po tragu u prašini moglo utvrditi samo da je prošao auto, ali trag guma ništa preciznije nije odavao.
Ostalo se ipak pri tome da je u pitanju ,,eksteritorijalno“ ubistvo, tj. da je žrtva ubijena u samoj ambasadi neke zemlje. Trebalo je zato pokušati da se utvrdi sa sigurnošću razlog ovog zločina, kao i to da nije slučajno perfidnost zločinaca otišla dotle, da ubijenog mladog čoveka obuku kompletno u tuđe skupoceno rublje i elegantno odelo sa utisnutim nazivima trgovina gde su stvari kupljene, u Parizu, kao i sa tuđim monogramima P. D.
Protiv ove pretpostavke govorila je, međutim, okolnost da su i rublje i sportsko odelo na ubijenom tačno odgovarali njegovoj visini i razvijenosti, odnosno da su tačno po meri i kupljeni.
U to vreme, neposredno posle Prvog svetskog rata, tek je u povoju bila Međunarodna policija (Interpol) sa sedištem u Parizu, pa je beogradski Istražni centar morao da se obraća preko našeg diplomatskog predstavništva pariskoj policiji s molbom da se i ona zainteresuje za identitet tajanstvenog P. D.
Ali to nije funkcionisalo nikako, tako da je naša pariska ambasada bila prinuđeno da preko neupućenih i nestručnih službenika načini razne provere.
Situacija se popravila tek kada se onaj stručnjak pariske policije za „oživljavanje” likova ubijenih vratio u Pariz po obavljenom poslu i lično intervenisao da francuska istražna služba, postupi po molbi iz Beograda.
Za to vreme Beograđani su, zainteresovani ovim tajanstvenim zločinom, počeli na svoju ruku da tragaju za identitetom ubijenog čoveka. S početka, gotovo svaki Beograđanin pretvorio se u Šerloka Holmsa. Ubrzo se ova strast kao epidemija proširila na čitavu zemlju. Nije bilo grada i gradića u Jugoslaviji u kome se nije tragalo za ljudima koji su nestali iz vida, a čiji su inicijali bili P. D.
Novine su u tolikoj meri rasplamsavale histeriju, i sugerisale opis ubijenoga, da je gotovo u svakome od prolaznika bilo moguće videti misterioznog P.D.
Policija je imala ogromne muke sa proveravanjem dokaza novopočenih detektiva.
Najveću uzbunu napravio je jedan kafedžija sa Dušanovca, koji je ne samo izjednačio opis ubijenog sa jednim njegovim gostom, koga nije poznavao, već je čak video na njegovoj duvanskoj kutiji inicijale P. D.
Ovaj kafedžija je prijavio da je kritičnog dana došao u njegovu kafanu taj P. D. „da je večerao pasulj sa debrecinerom, a potom uzeo da čita večernji beogradski list. Malo kasnije stao je pred kafanu jedan auto iz koga su izašli neki čovek i jedna žena i poveli sobom onog nepoznatog gosta“.
Tek posle nekoliko dana razjasnilo se da je sve bilo tačno što je kafedžija video, pa čak i monogram na tabakeri P. D. Ali njegov gost nije bio onaj tajanstveni P. D. iako je, prosto neverovatno, i on večerao pasulj i debrecinere, što je pokazala autopsija, već jedan skopski časovničar, koji se sam javio da je živ i zdrav.
Ne manju zabunu izazvao je i iskaz jednog profesora Beogradskog univerziteta. On je rekao da poznaje čoveka sa fotografije (P. D.), koji se zove Dušan Paunović i koji je bio u Parizu duže vremena pre ovog zločina. Tek mesec dana kasnije utvrđeno je da je i taj čovek živ.
Ubrzo su vlasti uvidele da je celokupan istražni aparat u zemlji malen da se pozabavi svakom prijavom. Stoga su proveravani samo izveštaji pograničnih komesarijata. Proveravalo se da li je u životu svaki onaj putnik čiji su inicijali “P“, i „D“.
Ali ni ti izveštaji nisu doneli ništa novo. Tajanstvenost žrtve ostala je i dalje potpuna. Pariska policija je prikupila razne podatke, ali nijedan nije imao bilo kakve veze sa ubijenim. U radnjama gde je P. D. kupovao stvari niko nije mogao da seti tog čoveka, pošto je ovaj kupovao gotovu konfekciju i plaćao u gotovu, te nije uvođen u trgovačke knjige.
Istražni centar je tada odlučio da pribegne poslednjem pokušaju. Štampani su plakati sa fotografijom žrtve i umnoženi u više hiljada primeraka, i zatim izlepljeni po čitavoj zemlji na naročito prometnim mestima. Ispod fotografije krupnim slovima je stajalo: Ko je ovo?“
Sa leša su uzeti otisci prstiju, pa su i oni poslati na sve strane. Ali ni plakati ni ovi otisci nisu izmenili ono tapkanje u mestu, tako da se već pomišljalo da se dignu ruke od daljeg traganja.
Baš u trenutku kada je i poslednja nada bila pokolebana, prispelo je jedno anonimno pismo iz Beča, u kome je nepoznata osoba nadugačko i naširoko javljala da je P. D. francuski državljanin, štaviše da je rođeni Parižanin, i da je bio trostruki tajni agent, odnosno špijun istovremeno za račun tri strane zemlje.
Ovo je pismo bilo karakteristično po tome što je sadržalo neke pojedinosti o žrtvi koje dotle štampa nije objavila, pa su, prema tome, bili poznati samo najužem krugu kriminalista eksperata u Beogradu.
Ugledni svetski kriminalista profesor dr Arčibald Rajs, koji je tada boravio u Beogradu i sam učestvovao u istrazi, bio je mišljenja da je anonimno pismo pisano sa ciljem da zavara trag i navede istragu na potpuno pogrešan put.
Dr Rajs je stajao na gledištu da je njegov pisac našim iskvarenim jezikom agent tajne sile koja je u beogradskoj ambasadi likvidirala “trostrukog agenta”. Iskusni kriminalista je suprotstavio još jednu okolnost tvrdnji da je P. D. Parižanin, ističući da Parižani ne jedu pasulj pripremljen na način kako je to uređeno u pomenutom poslanstvu, a naročito da ga ne jedu sa debrecinerom. On je rekao da Francuzi uglavnom pasulj jedu kao neku vrstu salate.
Pitani su za stručno mišljenje i neki beogradski specijalisti za francusku kuhinju, koji su potvrdili gledište profesora Rajsa.
Usred tog lutanja u određivanju državljanstva ubijenog, došlo je jedno senzacionalno otkriće.
Posle dosta dana, potpuno neočekivano pojavio se u centru istrage prvi sekretar osumnjičenog stranog poslanstva (ambasade) u Beogradu. On je došao i zatražio da govori u prisustvu profesora dr Rajsa i da želi da pripomogne istrazi da se tajna oko utvrđivanja indentiteta P. D. rasvetli.
On je naveo da je čovek sličnog izgleda došao kod njih za zahtevom da mu se izda putna isprava uz obrazloženje da je istu izgubio na putu kroz Švajcarsku i Italiju. Odbili su ga jer nije imao nikakav dokument kojim bi se potvrdilo da je njihov državljanin, na šta se on drznuo i rekao da će onda morati ilegalno da se vrati u domovinu. Posle toga mu je izdat privremeni putni list.
Mladi se čovek, pričao je sekretar, posle raspričao tvrdeći da je bio dve godine poslastičar u Parizu, a kada je izgubio službu, postao je moler, a nešto kasnije i slikar!
Pričao je da je mnogo zarađivao, da je živeo luksuzno, i da se je silan novac trošio na žene iz pariskog polusveta. Sekretar je dalje izneo da je ovaj zagonetni mladi čovek govorio nekoliko jezika, i to veoma tečno, i da je neobično dobro poznavao Francusku, Italiju i Švajcarsku, a delimično i Nemačku.
Međutim ovim iskazom nije se objasnilo ono glavno. Sekretar poslanstva je izjavio da je mladi čovek rekao kako se zove, ali ni njegovo ime ni prezime nisu započinjali slovima P. D., ili obratno.
Ova izjava prvog sekretara ambasade primljena je, razume se, sa krajnjom rezervom. Jer bilo je više nego sumnjivo što je poslanstvo čekalo da prođe više od dve nedelje, pa da uputi svog sekretara sa ovakvom izjavom, mesto da je to učinilo odmah.
Stoga je ovaj korak poslanstva uzet samo kao potvrda da je P. D. zaista ubijen u zgradi poslanstva, odnosno da su oni umešani u zločin.
Baš tada je iskrsao jedan novi momenat u istrazi, ali i ovaj umesto da pomogne rasvetljavanju doprineo je da se čitava ova tajanstvena afera još više komplikuje. Nekim neobjašnjivim nehatom, pri pretraživanju odela ubijenog mladog čoveka niko nije zavirio u spoljni džep njegovog sportskog sakoa, u kome se obično drži maramica.
Kada je to naknadno učinjeno, pronađena je jedna plava ceduljica sa brojem garderobe beogradske železničke stanice.
To je bila potvrda za predate stvari. Na potvrdi je pisalo: „Jedna putnička torba” i datum: ,,22. X. 1923“. (dan ranije od dana zločina).
Islednici su odmah potražili putnu torbu tajanstvene žrtve. U Istražnom centru torba je otvorena. U njoj je bilo još nešto finog rublja, skoro novog, jedan džemper, čarape, dva ubrusa, razne toaletne sitnice, aparat za brijanje i jedno pismo.
Pismo je ukazivalo na osnovnu pretpostavku da je posredi obračunavanje tajnih agenata, ili obračunavanje tajne službe sa nedisciplinovanim agentom. To je potvrđivala ova rečenica iz pisma: „Ti, sine, znaš čiji sam pristalica, pa ti zato kao otac savetujem da odmah stupiš u obaveštajnu službu kod Morfa. (Ti već znaš na koga mislim!) Sve drugo napusti… On će te primiti kao otac. Pozovi se smesta na generala L. kao i na dr M. Reci mu da smo sa dr M. u srodstvu“.
Pri kraju pisma, ispunjenog, dalje čisto privatnim, porodičnim stvarima otac je pisao:
,,Čujem da živiš u Parizu na velikoj nozi, da trošiš i novac i zdravlje sa sumnjivim ženama i da ne izbijaš iz onih zabavnih lokala. Ti si mlad, pa ne znaš da te žene mogu da budu kobne za tebe… Pored toga, ne zaboravi da te Morf neće primiti ako čuje za tebe i tvoje slabosti… Javi mi odmah šta si učinio. Još jednom te molim da vodiš računa o sebi. To je u interesu tvoje budućnosti“.
U postskriptumu je pisalo:
,,Morf je još sa stanom u devetom pariskom arondismanu” (okrugu).
Sadržina pisma je samo komplikovala stvar, iako je potvrdila tezu o tajnim agentima i tajnim službama. Rublje u putnoj torbi začudo – i to je unelo pometnju, nije nosilo monogram P. D. Ni čarape nisu imale monogram, kao ni džemper. Stručnjaci su putnu torbu zatim podvrgli najpažljivijem pregledu. To je učinjeno znalački. Otkriveno je majstorski vešto ugrađeno dvostruko dno, očigledno za prenošenje hartija, dokumenata, ili novčanica. Ali u tajnoj pregradi nije bilo ničeg više osim dva ključića.
Snimci nađenih ključeva, kao i podatak o onom „Morfu” iz pisma oca ubijenoga, sa naznakom pomenutog pariskog okruga, upućeni su pariskoj policiji, iako više nije bilo mnogo nade da će ti podaci doprineti rasvetljavanju ovog zločina.
Bilo je više nego izvesno da je poslanstvo upleteno u ovu misteriju. Ali bilo je isto tako neobjašnjivo zašto je leš ubijenog uopšte morao da bude iznet na videlo. Postavilo se pitanje zašto izvršioci likvidiranja ovog agenta nisu išli do kraja, pa leš tajno zakopali u dvorištu.
Na to pitanje nije bilo odgovora, kao što ga nije bilo ni na sva druga. Zagonetka je ostala neodgonetnuta.
Tajna ovog jezivog zločina nikada nije bila do kraja rasvetljena. Protekle su godine posle tog ubistva i pokrile ga neizbežnim velom zaborava. Uostalom, nije se imalo ni mnogo vremena za ovu aferu, jer je ona bila samo uvertira za jedan niz sličnih špijunskih afera koje su kasnije “obogatile” anale predratnog beogradskog kriminaliteta, zbog mračnih i podmuklih borbi internacionalnih tajnih službi. “P.D” je ostao zauvek pokopan na Novom Groblju kao anonimno lice.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…