Emancipacija žena krenula je kroz modne magazine

U Beogradu je, kao i svuda u svetu, veliku ulogu u prenošenju modnih novosti i formiranju ukusa u 20. veku imala – štampa.

Kao i pre Prvog svetskog rata, tako je i posle njega u svim boljim beogradskim knjižarama postojao veliki izbor stranih modnih žurnala, kako se periodična štampa ovog tipa tada nazivala.

To su uglavnom bili francuski, mada je bilo i nemačkih, obično iz Berlina. Prema njihovim modelima šilo se u beogradskim modnim salonima. Modne novitete je donosila i Politika koja je krajem dvadesetih godina uvela novu, posebnu rubriku „Ženski svet“.

Saradnica nove rubrike, za koju je pisala i crtala, bila je Milica Babić-Jovanović, prva školovana kostimografkinja u Narodnom pozorištu, koja će se godinama kasnije, 1958. godine udati za Nobelovca Ivu Andrića.

Specijalne dopise o modi iz Pariza slala je Radmila M. Petrović, supruga tadašnjeg stalnog Politikinog dopisnika iz Grada svetlosti, Mihaila S. Petrovića.

Takođe, modne ilustracije je radio i Vladimir Žedrinski, ruski emigrant, poznati pozorišni scenograf.

Za listom Politika nije zaostajao ni jedan od najtiražnijih listova u Kraljevini SHS “Ilustrovani list” koji je izlazio od 1919. do 1929. godine. U rubrici „Novosti za ženski svet“ objavljivani su izveštaji iz Pariza i Beča koje je potpisivala gospođa M, oglasi trgovačkih radnji i modnih salona, dok su prevodi iz svetski poznatih modnih časopisa Vogue, Femina i drugih davali savete o tome kakve se toalete nose u pojedinim prilikama.

Idući u korak sa vremenom i shvativši da je posle Prvog svetskog rata položaj žena u društvu počeo da se menja, a da su njena uloga i emancipacija postajale sve uočljivije, Ilustrovani list je hrabro odlučio da u januaru 1925. uz svoje izdanje odštampa i kao besplatan prilog podeli 60.000 primeraka prvog broja specijalizovanog ženskog časopisa Žena i svet.

Iako su se tokom vremena menjali vlasnici i urednici časopisa Žena i svet, njegov sadržaj je uglavnom bio isti. Tu su se mogle naći rubrike o modi i odevanju, saveti o negovanju žene, uređenju doma, materinstvu, kao i bračni saveti.

Koncipiran kao mesečni časopis, donosio je prikaze aktuelnih knjiga, izložbi i koncerata, komentare i informacije o delovanju ženskih udruženja, portrete značajnih žena, kaoi književne priloge, članke iz istorije, uz neizostavno reklamiranje aktuelnih proizvoda.

Časopis Žena i svet je nastavio da izlazi sve do početka Drugog svetskog rata i bio najtiražniji ženski časopis koji je tokom prve godine izlaženja imao oko 10.000 čitateljki.

U istom periodu izlazile su i Nedeljne ilustracije, koje su više bile okrenute domaćim modnim dešavanjima, objavljujući intervjue sa vlasnicima modnih salona i trgovina i izveštavajući sa modnih revija.

Modnu stranu u Nedeljnim ilustracijama uređivala je mnogima omiljena spisateljica Milica Jakovljević, poznatija kao Mir-Jam.

U listu Ilustrovano vreme, rubrika „Moda“ bila je poverena Ruži Koen, vlasnici poznatog modnog salona, koja je osim noviteta iz pariskih modnih kuća objavljivala i fotografije holivudskih zvezda sa komentarima njihove odeće.

Dvadesetih godina 20. veka, beogradski trgovci tekstilom, galanterijskom robom i krznom brzo su reagovali na većinu modnih novosti, pa se asotriman ponuđenih proizvoda i izlozi njihovih radnji nisu gotovo uopšte razlikovali od prodavnice u bilo kojoj evropskoj metropoli.

Tridesete godine i velika ekonomska kriza umnogome su promenile pogled na oblačenje i modne trendove.

Iako je još uvek bilo pripadnica najviših društvenih slojeva koje su i dalje pratile modne tokove i oblačile se u Parizu; Londonu, Beču i Berlinu, kao i u beogradskim modnim salonima koji su nudili kvalitet po svetskim standardima, većina Beograđanki nije bila u prilici da sašije novu haljinu za svaku sezonu.

Preporučivalo im se da same sašiju nove haljine ili da preprave stare toalete ukoliko nisu dovoljno vične krojačkoj veštini.

U korak sa takvim tendencijama išao je i modni žurnal, jednostavnog naziva Moda, koji je donosio „crteže i fotografije modela svih vrsta haljina, dečje mode i ručnih radova“.

Nudio je i usluge strunjaka koji izrađuju „šnitove za svaku haljinu posebno, po vrlo niskim cenama“ kako bi ženama omogućili da prate modne trendove, uprkos teškoj ekonomskoj krizi.

Časopis “Moda u slici i reči”, u aprilu 1939. godine počeo da objavljuje Slavoljub Živanović, publicista i veliki poznavalac beogradskih modnih zbivanja. Njegova namera je bila da u „slici i reči prikaže široj javnosti sve modne kreacije naše domaće radinosti“ i u njemu su se predstavljali isključivo modeli beogradskih salona i trgovina.

Ilustraciju na koricama prvog broja žurnala Moda u slici i reči uradila je Anita Delijanić – Mirit, poznata beogradska spisateljica koja je bila poznata po tome što je sama ilustrovala svoje knjige i tekstove u štampi.

Mnogi su hvalili osećaj za modu Beograđanki i poredili ih sa Parižankama, mada je bilo i onih koji nisu bili oduševljeni njihovim stilom u odevanju.

Kritikovali su ih zbog nedostatka individualnosti u odevanju, jer sve liče jedna na drugu, zato što greše kada večernju haljinu obuku za šetnju po korzou, ne praveći razliku između dnevne i večenje toalete ili zato što nose kraće suknje nego što bi to jedna dama sebi dozvolila, podražavajući tako stil francuskih „koketa“. Zvuči poznato?