15.000 karata za 25.000 navijača – kako su “pali” falsifikatori na stadionima Crvene Zvezde i Partizana

Ulaznice za fubalske utakmice šezdesetih godina bile su tražena i skupa roba.

Sa najviše stanovnika i prvoligaških timova Beograd je uvek bio pun navijača, a za derbi susrete i utakmice godine cene karata bile su veće od mnogih džeparaca.

U želji da uđu na tribine, mnogi nisu pitali za cenu. Davali su i poslednji dinar. Nisu ni slutili da novac daju crnom tržištu.

Najkrupniji falsifikat otkriven je u maju 1964. godine kada je krivotvoren ogorman broj ulaznica za derbi Crvena zvezda – Partizan. Tada je uhapšena grupa falsifikatora, a količina novca za koju se pretpostavljalo da su dobili od krivotvorenja prevazišla je i najveće pretpostavke.

Uhapšeni su falsifikatori Budimir Narandžić, Ilija Gavrilović, Slobodan Žigić i Miroslava Stojković iz Beograda.

Policija je utvrdila da je svako od njih bio zadužen za određeni deo posla. Priprema za štampu radila se u kućnoj radinosti u Bulevaru revolucije 403, a direktna proizvodnja u stanu Ilije Gavrilovića.

Idejni tvorac brze i lake zarade bio je Narandžić, Žigić je bio zadužen za prodaju, dok je Miroslava pomagala u nabavci materijala. Svi oni odgovarali su pred Okružnim sudom u Beogradu po Krivičnom zakonu za prekršaj falsifikovanja hartija od vrednosti.

Već su bila primećena neslaganja u broju prodatih ulaznica i broju navijača na tribinama. Kontrolori na stadionima uglavnom su za ove poslove optuživali maloletnike, što je i glavni razlog što protiv njih nisu preduzimane nikakve mere, a pomoć policije nije nikada tražena.

Izveštaji blagajnika uglavnom su se slagali sa procenama broja navijača na tribinama i ne jednom upravnici stadiona bi u dinar predvideli koliki će biti prihod sa utakmice. Međutim, tog maja 1964. ove procene su “mašile” za po nekoliko hiljada karata, a dva puta se dogodilo i za čak 10.000.

Ilija Nikolić, direktor stadiona Crvene zvezde, smatrao se u to vreme najboljim stručnjakom za procene. Poznate su anegdote koje su se pričale o njemu da se kladio da neće pogrešiti broj gledalaca na stadionu za više od 100 i uvek je dobijao opklade.

– Prva utakmica koju sam promašio u proceni odigrala se 15. marta 1964. između Zvezde i Rijeke – pričao je kasnije Nikolić novinarima. – Procenio sam da je prodato 25.000 ulaznica, a na kraju je izveštaj sa blagajne pokazivao 15.000. Sever je bio pun, a samo na njemu je moglo da stane 17.600 navijača. Tada je postalo sve sumnjivo.

Upozoren iz policije na pojavu falsifikatora Milorad Jeftović, direktor stadiona JNA nije bio iznenađen kada se izveštaj sa blagajne i njegova procena nisu ni približno poklopile.

– Igrali su Partizan i Inter i bile su pune tribine – pričao je Jeftović. – Trebalo je da bude oko 40.000 ljudi, a prodato je 30.000 ulaznica. Pomislili smo da se radi o kolektivnoj grešci. Kasnije se ispostavilo da smo imali posla sa falsifikatorima.

Upravnik Omladinskog stadiona na Karaburmi, Dragoslav Sirotanović, mogao je, sa druge strane, da bude miran. Falsifikatori su zaobišli njegovu blagajnu.

– Razlog tome je što se na Karaburmi nisu igrale utakmice sa više od 10.000 gledalaca – pričao je on. – Izgleda da baš tome treba zahvaliti što smo u ovoj aferi dobro prošli.

Najveći problem bio je derbi dva beogradska rivala koji je oduvek privlačio veliku pažnju sportske javnosti. Kada je jednom prilikom kod tapkaroša pred stadionom Zvezde ulaznica mogla da se kupi za 600 dinara, samo 200 više nego na blagajni, mnogi su shvatili da nešto ne štima. Tog dana uhapšen je tapkaroš sa 176 karata za stajanje. On je kažnjen od sudije za prekršaje i odmah pušten na slobodu. Ali je za samo 24 časa ponovo bio lišen slobode, kada je počelo da se odmotava klupko falsifikatora u Beogradu.

Na udaru krivotvoraca bili su uglavnom sever i jug, odnosno tribine gde mesta nisu bila numerisana, već se stajalo.

Na blagajnama Partizana prodato je 18.400 ulaznica, očekivao se pun jug, a on je bio prepun. Navijači su gotovo ispadali, pošto su falsifikatori odradili posao. Karta se pred sam početak utakmice mogla kupiti po ceni koja je važila i na blagajni. Stručnjaci su uporedili ulaznice i na prvi pogled falsifikovane se nisu mnogo razlikovale od pravih, ali detaljnom analizom uočen je niz slabosti.

Grafičke usluge za sve sportske manifestacije pružala je u to vreme “Sportska knjiga”. Sve su imale specijalni pečat, kojim ih je overavao Podsavez i predavao klubovima. Upravnik štamparije Vidoje Matejić je odmah na prvi pogled kada je uzeo ulaznicu u ruke rekao: “Ovo nije štampano kod nas“. Originali su rađeni na tipo-štampi, a krivotvorene karte na ofset.

Najočiglednija greška falsifikatora bilo je slovo “P” na pečatu Podsaveza u tekstu “kontrolni pečat”, bilo je pogrešno napravljeno. Bila su pomešana slova ćirilice i latinice, što je bila najupečatljivija greška.

Tri godine pre ove afere bila je već pokrenuta inicijativa da ulaznice za utakmice štampa Zavod za izradu novčanica. To bi značilo bolji kvalitet, a i stekle bi status novčane vrednosti. Zavod je pristao na to, ali je na kraju ideja pala u vodu pošto je cena bila previsoka. Dok je “Sportska knjiga” izrađivala karte po ceni od jednog dinara, a zaštićene bi stajale nekoliko puta više.

– Za međudržavne susrete štampamo znatno finije karte, pa je i mogućnost falsifikata znatno manja – govorio je Milutin Konstantinović, direktor “Sportske knjige”. – Na grafici postoje zamke koje su falsifikatori takođe prekopirali.

Uvođenje numeratora koji bi stajali na ulazu u stadion i beležili prolazak svakog gledaoca bili su takođe jedan od planova koji nije zaživeo opet zbog cene. Iznos od 8.000 dolara koliko bi koštala celokupna oprema za jedan stadion niko nije želeo da izdvoji, iako su gubici klubova od falsifikovanih karata uveliko premašivali taj trošak.