NAJNOVIJE
Top

Sinonim za posleratne godine u Beogradu jeste značajan progres – gradili su se soliteri, čitav Novi Beograd nikao je na močvarama, tuneli, mostovi, bulevari… Ali, te “zlatne godine” nisu, zapravo, uvek izgledale tako progresivno.

Idiličan prizor iz centra Beograda s kraja šezdesetih ne odaje pravu sliku grada u toj epohi: svega kilometar i nešto dalje, u oba smera od ove lepe slike, u isto vreme radila je elektrana na ugalj na Dorćolu, i vozile lokomotive parnjače od tadašnje Železničke stanice sve do Čukarice i dalje, prema Jadranu…

Danas sve tekovine modernog Beograda doživljavamo kao celinu, ali decenije su morale da prođu kako bismo se u pravom smislu reči otarasili mnogih arhaičnih faktora u našem gradu. Podsetićemo se nekih scena koje biste danas teško mogli da zamislite, a ne tako dalekih šezdesetih i sedamdesetih bile su sasvim uobičajeni gradski prizori.

Voz “Ćira” polazi sa stanice Beograd – parnjače

Kada zamislite lokomotivu koju pokreće parna mašina, a koja kao pogonsko gorivo koristi ugalj i “purnja” crni dim koji, ako ste loše sreće može da vas zaplahne i ostavi tragove na beloj košulji, vi ste već u devetnaestom veku.

Ali ne… Kroz Srbiju ovakve lokomotive jezdile su sve do 1985. godine, a poslednja parnjača napustila je beogradsku glavnu železničku stanicu 1973. godine. To je nedavno objavio “Srbija voz” uz napomenu da je šezdesetih u ŽTP Beograd postojalo čak 56 parnih lokomotiva serije “01”.

Nekadašnja železnička stanica na Čukarici. Zauvek je nestala ukidanjem pruge uskog koloseka 1974. godine

Sve do 1968. kroz Beograd se nisu probijale samo parne lokomotive, već su se klackali i vagoni na uzanom koloseku. Još davno odlučeno je da pruga za Dubrovnik vodi preko Obrenovca, pa su polasci od Beograda ka Bosni i primorju, što je uključivalo i “Šargansku osmicu” polazili iz Beograda davno prevaziđenim uskim kolosekom.

Tunel na Čukarici u vreme probijanja 1927. godine. Postoji i danas, nedaleko od šoping centra Ada Moll, mada zarušen i nedostupan, kao iščezli trag jednog vremena

Mnogi još pamte put do Obrenovca “ćirom” preko Čukarice, gde je bio jedan mali tunel, potom Umke, gde se ulazilo u mnogo duži, pa do Male Moštanice, Bariča i Obrenovca.

Svud duž trase ove stare pruge još se mogu videti tragovi železničkih objekata, a obrenovačka autobuska stanica smeštena je u zgradi te nekadašnje železničke.

Podsetimo da je 1970. godine ukinuta i stara stanica Zemun kod Hotela Jugoslavija. Koloseci stanice, ali i sama pruga gušili su razvoj grada. Drumski saobraćaj probijao se kroz skučene podvožnjake. Na jednom od njih došlo je i do čuvenog okršaja studenata i policije tokom velikih protesta ’68. godine. Jurili su u progres, dok su im parne mašine prolazile iznad glava…

Proizvodnja struje u centru grada

Velelepna, stara termoelektrana Snaga i svetlost danas stoji na Dorćolu, nedaleko od Sportskog centra Milan Gale Muškatirović, kao nemi i oronuli svedok istorije, predratnog progresa Beograda. Iz tog čuda, inače arhitektonskog bisera, nekada se čitav grad napajao strujom – sve sijalice, tramvaji, liftovi, sve zanatlije koristile su struju proizvedenu na dunavskoj obali.

U iščekivanju da se ova termoelektrana transformiše u muzej Nikole Tesle napomenućemo samo da se iz nje dimilo sve do 1969. godine! Ona je, dakle, još dugo posle rata proizvodila struju za Beograd.

Kotlarnice

Nekada je čitav grad bio načičkan raznim kotlarnicama. Ugalj se unosio u svaku zgradu, postojale su ponegde čak i šine za lakši unos uglja. Mazut je takođe bio prisutan…

Ova štetna pojava tek je u današnje vreme gotovo iskorenjena. Kotlarnica na nekom javnom objektu prava je retkost, a ideja da se u stambenoj zgradi, i to ne samo “u krugu dvojke”, loži ugalj potpuno je neverovatna.

Stara kotlarnica na mazut na Konjarniku: već duže vreme zatvoren i van svake funkcije, ovaj zapušteni objekat ostao je u mirnom beogrdskom naselju kao neželejni podsetnik na epohu kada se podrazumevalo da kotlarnice rade i ispuštaju dim unutar samih naselja. Prema najavama iz Grada Beograda, ovaj objekat će biti pretvoren u svojevrstan “inkubator” za beogradske muzičke grupe koje će tu dobiti prostor za vežbanje, stvaranje i nastupanje, uz apsolutno poštovanje svih ekoloških mera o zaštiti od buke.

Stara šećerana radila je sve do 1983!

Gigantski industrijski objekat – Fabrika šećera na Čukarici u koju je uloženo mnogo novca i truda, davala je nekad dobre, ali često i loše rezultate. Srpska, beogradska industrija pre rata u velikoj meri je zavisila od ove danas napuštene fabrike.

Ali, da li ste znali da se u njoj šećer proizvodio čak sve do 1983. godine, kada je došlo vreme da se proces proizvodnje premesti u Padinsku skelu. Tek tada je polako prestao i da se oseća karakterističan miris, ne uvek prijatan, koji bi registrovao svako ko bi tuda prolazio…

Deponija na Adi Huji

Danas sve življi deo Beograda, lokacija velikog tržnog centra, karting staze, sportskih prodavnica i raznih drugih sadržaja, i istovremeno sve uređenija zelena oaza ovog dela dunavske obale, sve do početka sedamdesetih bila je glavna gradska deponija. Kamioni “Gradske čistoče” su svakodnevno na ovom delu odlagali tone i tone smeća…

Na sreću, ubrzo je formirana nova gradska deponija u Vinči, ali se tek nakon više od dve decenije pristupilo saniranju napuštene deponije na Adi Huji, sa izgradnjom široke ulice ka Višnjici….