Omladinska potraga za “tabuima”

Današnji klinci na internetu mogu da nađu sve odgovore na svoje tinejdžerske more i nedoumice  – Google se sam nudi da da odgovore.

Tako saznaju možda i više nego što bi trebalo o nekim kompleksnim stvarima, ali se zato manje udubljuju u odgovore i razmišljanje. Jednostavno pitanje – jednostavan odgovor i, naravno slike.

Ukucate li “Da li me dečko” – odmah se nižu odgovori – najpre “Da li me voli“, a potom “Da li me vara“.

A kako je to bilo nekada?

Nakon seksualne revolucije pojavili su se razni časopisi, magazini i priručnici u kojima se mladima do detalja objašnjavaju stvari koje bi trebalo da znaju. To su bile ozbiljne publikacije koje su, u skladu sa tadašnjim shvatanjima i tumačenjima u psihologiji davale odgovore…

Ali, ko je ranije mario za seksualno obrazovanje? U našoj kulturi razgovor sa roditeljima o tome nije baš popularan. U školama se malo, tek usput, o tome pričalo na časovima biologije kada se dotakne tema reporoduktivnog zdravlja.

Bila je i jedna sjajna knjiga devedesetih godina “Decu ne donose rode” sa slikovitim sadržajem i objašnjenjima koja, iako su delovala škakljivo, zaista jesu bila prilagođena mlađim tinejdžerima, kojima je bilo potrebno objasniti neke stvari…

Ali, glavni izvor informimanja o “onim” temama za tinejdžere bili su – časopisi. Jedna od najčitanijih rubrika bila su pitanja i nedoumice, sa manje ili više stručnim, ali svakako sa odgovorom neke zrele osobe iz redakcije.

Izbor pitanja bio je šarenolik, takav da se sve bitne teme pokriju. Da li su zaista sve to bila pitanja pristigla poštom (u početku klasičnom) ili su urednici malo dali mašti na volju, to više nije bitno. Bitno je da su odgovori bili tu.

Tinjedžer, koji nikoga nije mogao da pita o stvari koja ga u tim godinama toliko muči, krišom je mogao da prelista ove stranice. A zna se šta devojčice i dečake brine – pitanja bi zaista mogla da budu osmišljena od strane psihologa.

Trenutak susreta sa tim stranicama, za mlade je bio poseban doživljaj. Tu su mogli da pročitaju neke stvari za koje su bili ubeđeni da su one samo njihov “veliki problem”, ili “veliki tabu”. Smejali su se, kao, nekome ko postavlja škakljivo pitanje, ali su samo čekali da pročitaju odgovor. Oni su sa svojim vršnjacima, kao u šali, mogli da se zafrkavaju na račun tuđih “sramotnih” problema, a da, zapravo, i sami dobijaju odgovore o nekim stvarima koje nisu smeli da pitaju.

I dugo je to potrajalo, čak i u vreme interneta. Ipak, ovaj način dopisivanja sa redakcijama postao je prošlost. On možda još živi na nekim stranicama, kao arhaična forma i sećanje na neka stara vremena, kada su se još, čak, slala i pisma.

Evo primera pitanja iz poznatog tinejdž časopisa, koji se više kod nas ne izdaje. Nisu sva pitanja baš intimna, neka su vezana i za drugarstva i druge probleme koje tinejdžeri nose na duši.

“Družim se s devojčicom s kojom sam dugo bila u svađi, ali smo se sad pomirile i odlično se razumemo. Htela sam da je pitam da budemo najbolje drugarice, ali ne znam hoće li me shvatiti ozbiljno. Ne želim da je na taj način posvađam s najboljom drugaricom”

Odgovor je sledeći: “Nije neophodno da je pitaš da opet budete najbolje drugarice, jer se čini da to već jeste. Često imamo potrebu da neke odnose jasno definišemo. Međutim, to zaista nije potrebno – budući da si navela da se već sad odlično družite. Ubuduće samo vodite računa da budete otvorene i iskrene – tako ćete moći da poboljšate međusobno drugarstvo“.

Tu su bile i muke poput “Zaljubljena sam u dečaka koji me smatra drugaricom”

“Veoma ga volim, ali želim da ga zaboravim“, glasilo je pitanje devojke koju muči neuzvraćena ljubav.

“Dečko koji mi se sviđa je vrlo stidljiv” i slična pitanja morila su našu omladinu.

Nešto stariji imali su priliku za edukaciju i u časopisima za odrasle. Jedna poznati beogradski lekar tako je u svojoj knjizi priča iz ordinacije za polne bolesti otkrio da je svojevremeno u seksi časopisu bila jedina osoba potpisana imenom i prezimenom.

Danas vlada “dr Gugl”, a informacije koje nudi nekada nisu relevantne, proverene i, na kraju, bez filtriranja nekog urednika i slobodnom razmenom informacija dobijamo i odgovore koje možda, bar ne u tom trenutku, ne bi trebalo da znamo bez podrobnog objašnjenja konteksta.